Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Андријана Митровић



ТОЧАК ЖИВОТА И СМРТИ

Можда ни за живота сазнати нећу,
Да ли је благослов или проклетство - 
Тај вечни точак живота и смрти 
Што се у мени окреће и туче.
Када летим - у прах ме дроби,
А кад падам - из понора ме вуче.

Ако живот треба осетити душом, 
Нашто чизме, нашто капути!
Стопала моја не газе плитко 
Нити ми се срце икада штеди.
Битка у којој ни окрзнула нисам -
Горштачкој души много не вреди.

Скрила сам сету у коврџе златне,
И моја су уста ћудљива кȏ ватра
Што с лавом ћути испод мирног вулкана 
Све док ми сокови слободе жеђ гасе.
Ако не живим све своје страсти,
Изгорим изнутра и свет око се!

И каткад у мирисни смирај дана
Кад се чине лаким и сати и минути,
Осетим како је несрећан свет
И његов плач и бол ми није стран.
Господе, ја сам се са немиром саживела, 
Али дај ми снаге да умирим обичан дан!
▼▲
ПУКОТИНЕ

У време успињања 
Неких полу-људи, 
У полу-свету
Који постаје
Подземље,
Чистилиште,
Најчистији чисте своје грехе.

Проклета што чувам
Сан већи од срца, 
Мисао већу од лобање
И усхићење веће од очију, 
Одслужујем своју казну
Да се расипам у нигде.

Снаго моја!
Под земљом заробљена,
Плодна јабуко!
Како ће се твоја нежна клица, 
Пробити кроз црницу, 
Гњецаву и црвљиву,
И над њом камен распукнути, 
Да зрачна и трептава постојиш?

Жилави су корени твоји,
Напојени соком дивљих жеља,
А живот један, 
Тесан за бесмртне снове.
Зато осећам да нешто мора пући:
Тај камен нада мном,
Или моје груди!

▼▲


СНАГА

Само напред, хајде, ломи ме,
Загризи најбоље што знаш, али знај,
Нека су места временом отврдла,
А ту где је меко, уживај!

Гордо ћу истрпети бол
И тежак крик угушити под груди,
Нека твој отров буде убојит
Као код бедних, невољених људи.

Нема мира између човека и вука,
Звери су верне само својој ћуди,
Сувише јака да бих звер била
Нека те моја тишина излуди!

А када ме тешком чизмом згазиш,
Из плодне ћу земље скупити све соли
И попут свежег планинског цвета
Усправити се поносно, мирисна и лепа.

▼▲