ТОЧАК ЖИВОТА И СМРТИ Можда ни за живота сазнати нећу, Да ли је благослов или проклетство - Тај вечни точак живота и смрти Што се у мени окреће и туче. Када летим - у прах ме дроби, А кад падам - из понора ме вуче. Ако живот треба осетити душом, Нашто чизме, нашто капути! Стопала моја не газе плитко Нити ми се срце икада штеди. Битка у којој ни окрзнула нисам - Горштачкој души много не вреди. Скрила сам сету у коврџе златне, И моја су уста ћудљива кȏ ватра Што с лавом ћути испод мирног вулкана Све док ми сокови слободе жеђ гасе. Ако не живим све своје страсти, Изгорим изнутра и свет око се! И каткад у мирисни смирај дана Кад се чине лаким и сати и минути, Осетим како је несрећан свет И његов плач и бол ми није стран. Господе, ја сам се са немиром саживела, Али дај ми снаге да умирим обичан дан! ▼▲ | ПУКОТИНЕ У време успињања Неких полу-људи, У полу-свету Који постаје Подземље, Чистилиште, Најчистији чисте своје грехе. Проклета што чувам Сан већи од срца, Мисао већу од лобање И усхићење веће од очију, Одслужујем своју казну Да се расипам у нигде. Снаго моја! Под земљом заробљена, Плодна јабуко! Како ће се твоја нежна клица, Пробити кроз црницу, Гњецаву и црвљиву, И над њом камен распукнути, Да зрачна и трептава постојиш? Жилави су корени твоји, Напојени соком дивљих жеља, А живот један, Тесан за бесмртне снове. Зато осећам да нешто мора пући: Тај камен нада мном, Или моје груди! | ▼▲ СНАГА Само напред, хајде, ломи ме, Загризи најбоље што знаш, али знај, Нека су места временом отврдла, А ту где је меко, уживај! Гордо ћу истрпети бол И тежак крик угушити под груди, Нека твој отров буде убојит Као код бедних, невољених људи. Нема мира између човека и вука, Звери су верне само својој ћуди, Сувише јака да бих звер била Нека те моја тишина излуди! А када ме тешком чизмом згазиш, Из плодне ћу земље скупити све соли И попут свежег планинског цвета Усправити се поносно, мирисна и лепа. ▼▲ |