Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме и прича | Ненад Живковић



▼▲

СМРТ ПОСЛЕДЊЕГ БОЕМА

Седи тужан за кафанским столом
сам је остô, никог више нема
баца столњак, да за голим столом
и последњег испрати боема.

Где су оне душе испуњене,
где су чаше, пуњене до пола?
Рука сама за салветом крене
у грудима завија од бола.

Њему можда сад изгледа чудно
ова овде боемија нова,
неки клинци обучени блудно
шаљу речи, све по два-три слова.

Сипа вино у зелену траву
чашу баца, ломи се уз прасак
нико није окренуо главу
да му махне, бар на један часак.

Прође тако још једна поема
не вреде му ни име ни слава
нема пића, песме ни боема
остао је заувек да спава.
▼▲

Е, МОЈ ГЕТЕ

Пре четрдесет пет година, па и више,
овуда је пролазило пуно лепих жена
осврћем се, тражим их, попут звери
што не може да живи без свог плена.

Ко ми их је украо, нека их врати,
празне ми улице, душа и соба,
растао сам са њима, стасавао,
прошле су са мном најлепше доба.

Само једна старица смешка се немо
гледа ме љупко, ставља прст на уста,
зна ме однекуд, зове ме по имену,
и мирно наставља да чита „Фауста“.
▼▲

ТАЈНА 

Река сјаји бистрија од сузе
Очи пара чистотом до бола
У њој роне све песничке музе
Грле своју сестру по лепоти
Што се купа девичански гола
Виле водне лепотом срамоти
Неће бити што већ било није
Какву тајну ова вода крије

А кад дева изиђе из воде 
Цакле јој се од милине очи
Сунце себи узима слободе
Да јој ватром по дојкама плази
Ногом белом на обалу крочи
Мило земљи што је она гази.
Неће бити што већ било није
Какву тајну ово тело крије.

Тужне врбе разастиру гране
Чешкају је по леђима меко
Пију капи слаткасте и слане
Трава расте да јој буде ближе
Руке пружа да дохвати преко
Где год крене неминовно стиже.
Неће бити што већ било није
Какву тајну ова шума крије.

Свако светло извире из таме
Па га тама чека на врхунцу
Нема светла до лепоте саме
Све што плива вапи за животом
Све што живи креће се ка сунцу
Кад умире жуди за лепотом
Неће бити што већ било није
Свако зрно једну тајну крије.

КАВЕЗ

 

Неки људи су увек победници - чак и кад су наизглед губитници; неки људи су заувек губитници - чак и кад изгледа да су победници. Све зависи из угла гледања, госпођо. А ваш угао је искривљен. Ви увек кренете прерано а стигнете прекасно. Очи вам гледају преко брда, а саплете вас свака избочина. Хоћете пречицом тамо где други не би ни заобилазно. Муж вам је био изговор за лоше поступке, деца су вам била изговор за љубав коју не поседујете, кућа вам је била изговор за смисао живота којем тежите али га немате, а сад више тих изговора нема. Муж вас је напустио, деца су отишла својим путем, кућа је пуна прашине... А вама се, драга госпођо, још увек чини да имате све. Опет тај поглед у страну. Деси вам се и понеки љубавник тек да себи докажете да сте грађевина у чврстом стању, иако вам је душа пуна паучине. Требаће вам много напора да пронађете кривце за толико рушевина. Још се нисте довољно збрчкали, још сте добро „очувани“, драга госпођо, али рестаурација вам је близу. Али, ви видите само оно што је далеко. Срећа да вам је уштеђевина велика па ћете моћи да надокнадите временску аномалију звану – старост. Деца ће вам писати издалека. Можда ће да вам честитају рођендан на који сте и сами заборавили. А можда ће вас та иста деца подсетити на њихов рођендан? Па ви се више и не сећате кад сте их родили, давно је то било. Тренутно имате само једну дилему: да ли отпустити љубавника или задржати комшију? Прескупо вам је да одржавате и једног и другог. Користите јако сунце да се покажете, да мушкарци виде чиме располажете. Слаба вајда. На голом телу нема џепова ни штедних књижица, па вам се не види колико сте згодни. А да се сунчате у стану од триста квадрата - не иде. Нема публике. Ви сада имате своју одабрану публику са истанчаним укусом. Али, она је тамо негде, треба окупити све те мангупе око себе. Погледајте, госпођо, колико има књижевника, а баш ниједан није написао књигу по вашем укусу. А ви не читате све и свашта. Боље ништа. Добили сте све судске спорове, и са првим мужем, и са другим мужем, и са комшијама - шта њима вреди што су прочитали толико књига? Кад не буде имао ко да вам дохвати папучу, схватићете о чему вам причам. То вам сада изгледа наивно. И ове алапаче што вам праве друштво уз јутарњу кафицу нису вам нешто по вољи. Много причају, мало кажу. Лепо би било да одете у кафану, да поручите дупли виски, да се куцнете, али... Е, увек има неко „али“. Нема ко да плати рачун, а није лепо да дама плаћа. Тек пристојности ради, мењате хаљине сваки дан. И то све оне најскупље. Мали је ово град за тако велику даму. Кад хаљине поједу мољци, па кроз те рупице почне да цури ваше господство; па кад вас ухвати „аристократска анемија“, а нигде добровољног даваоца који би могао да вам помогне; па кад крену „емотивни вампири“ да вам се диве; па кад вас господа, на путу за старачки дом, замоле за плес, а вама пукла штикла на последњем пару ципела који имате; па кад набораном руком кренете да упалите кандило, а ни славу нисте имали времена да славите; тек - светац вам намигне шеретски са иконе а ви помислите да сте на правом путу. И били сте на правом путу све док вас нису ухватили на кривој нози - сад вам је криво и мало и велико. Кад год сте, госпо драга, изашли на месечину било је облачно. Није то малер, ни зла срећа, само погрешан избор. Нема више стопа испред вас, некад сте бар умели да читате трагове, па по њима да се крећете, али ви сте их све гурнули иза себе; они бар свећу имају, а ви тумарате по мраку. Кад ваша бакља догори, па ако једном изађете из те пећине, немојте заборавити да извадите руке из недара, могао би неко да помисли да вам је хладно, па да крене да вам греје та хладна недра. Хладноћа у недрима је једини лед који се никада не топи. Нисте слушали говоре, ни урлике, а сад бисте дали пола царства за један шапат. Бирали сте најскупља јела, сад вам и црви у јабуци пријају. Шта се то променило, госпођо? Зар само то што свет гледате иза решетака? Не очајавајте! Кад човек стане испред кавеза са мајмуном, никад се не зна ко је од њих двојице на слободи. Свако је у свом затвору, свако живи са својим пацовима и бубашвабама, свако гризе своју црвљиву јабуку, свако вири кроз рупицу на зиду, свако гледа на сат кад ће ручак, свако ослушкује звуке и чека да дођу по нас, свако је убеђен да је невин, и баш та невиност води нас у ропство - духовно или материјално.