Србољуб Митић рођен је 11. априла 1932. године у Црљенцу код Пожеревца, као друго дете Бранке и Љубисава Љубе Стојановог. Његова породица је за ондашње време била јако имућна, па је ран губитак оца релативно добро поднео, јер је имао безбрижно детињство уз мајку Бранку. Завршио је само четири разреда основне школе. Међутим, то га неће спречити да постане врсни познавалац поезије, толећи глад ишчитавањем на хиљаде књига. Велику улогу у његовом интелектуалном и стваралачком развоју, можда и пресудну, имала је библиотека његовог деде Стојана, која је чинила око хиљаду књига са готово свим Шекспировим делима. Врло брзо је прочитао све књиге из кућне библиотеке па се обрео у сеоску библиотеку, да би касније узимао књиге и из Пожеревачке, јер није било књиге коју није прочитао у библиотеци у Црљенцу. Као младић бавио се пољопривредом и сеоским пословима
као и сви други мештани, оженио се Цветом и добио ћерку Весну и сина Добрицу. Мештани су га волели јер је био непосредан и дружељубив. Са њим се могло разговарати свагда и о свему. Ишао је са мештанима и у риболов, учествовао у културно-уметничким смотрама и аматерском сеоском позоришту, где је углавном играо главне улоге. Најзапаженије су му биле у Заједничком стану, Лажи и паралажи, Сумњивом лицу, Карловој тетки и друге. 1953, када је имао само 21 годину, Задруга је објавила његову песму. То је на њега оставило јако емотиван утисак и мотивацију за даље, као ствараоца. „Био сам обрадован до суза и зачудио се да и ја умем да римујем.“ Од тог догађаја проћи ће чак осам година до објаве његове прве збирке Велики ружан коњ, коју ће издати тада, а и сада призната Матица Српска из Новог Сада. Поводом објављивања те књиге лист Реч народа као увек будан летописац објавио је забелешку књижевника и новинара Миливоја Илића, иначе, искреног и доследног поштоваоца Митићевог песништва: „Пре извесног времена у књижарским излозима
појавила се невелика збирка стихова Велики ружан коњ од младог и талентованог
сељака и књижевника Србољуба Митића из Црљенца. Овај песник дуже времена сарађује
у многим листовима и часописима Делу, Савременику, Браничеву.“ ја знам само за црни простор ("Слепац"). Тешко небо ("Тешко небо") Србољуб је био јако близак са песником Рашом Перићем, са
ким је преписка преко писама трајала скоро цео живот: Пет месеци касније, исте 1969. године, Митић пише Перићу следеће: "Идућег лета ћу пустити брадурину, купићу магарца,
узјахаћу га и шетаћу се диљем земље Србијице — псујући кривду и њену родбину на
деведесет девет добих начина. И поред свих мука дивно ми је, јер се у очајању сналазим
као патка у води. Ово ти све говорим да не би клонуо." Уживаће велику подршку Драгише Витошевића у свом
поетском развоју. У позним годинама се предао језичким трагањима на фону "наше
лирске народне поезије" и упште мудрости, уграђене у фолклор. Србољуб је све више западао у депресију због дугова које је правио, био је и лошег здравља па је једног тренутка у очају писао и тражио помоћ од Живорада Берисављевића. Умро је 1993. у Црљенцу. Општина Мало Црниће установила је годишњу пјесничку награду “Србољуб МИТИЋ”. | ▼▲
ВОДА
Ти увек о белим тополама сањаш
о водо, а ја увек сањам твоју бистрину
и твоје врбе, жута ресања.
И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.
Утонуо између лелујавих топола у теби
нисам нашао свој одјек о, водо тајно.
Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.
И ја сваку ноћ погинем од месечине
што те сребри.
▼▲
НОЋНИК
Уво ми води тица разнежена
Негде из траве очара ме склад
Цвркута тихог ко да млада жена
Задихано моли божанствени пад
Ногу ми води црна кадифена
Кожа ливаде и јелења глад
За зеленилом у мени јелена
Црног учини и замамни хлад
Шума дозва ме ко да заљубљена
Зајеца женка ал прену ме јад
Обличја што га моја даје сена
Јелен ја нисам то је само глад
Убогника да се из рашчовечена
Избави света да одагна смрад
Јаве опаке што му прозверена
Раскопа исток закопа запад
Па нити пута има нит копрена
Смрти да застре очињу бездан
Зар само снови из пустог времена
Да воде душу у рај или ад
Да л то је привид или расветљена
Снивањем света паслика је кад
Тако се јасно разазнају њена
Тајанства чудесна ко невиђен град
Руку ми небо води — нека снена
Магла се модрикаста диже над
Тополама што попут нагих жена
Исплетају лелујав бели сâд
У оку намах блесну рујна пена
У Млаву то утону месец млад
И обузе ме страва — на рамена
Сивога дана леже горопад
▼▲
НАЋВЕ
Корито велико
Од дрвета ситночворог
Да напуклина не зине
Па се до пола брашно
Од тврде белије
Усуне
И у средини се
Удубина ископа
За воду бунарску чисту
Онда се смеђе шаке
Јаке материне
Окрећу окрећу
А мени у глави воденица
Меље
Меље
А мени у глави хлебови
Трче
Трче
У спомен
ПЕСМА СРБОЉУБУ МИТИЋУ
Као кроз сан чују се стихови,
жуљевитом руком ратаском исписани,
ту стадоше сви пропали снови,
и дани болом овенчани...
У даљини небеска труба,
уклети је само чују,
Они што су попут Србољуба,
што се најлепше смеју док стихом тугују.
~ Звездана Крстић ~ |