КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

   

Србољуб Митић рођен је 11. априла 1932. године у Црљенцу код Пожеревца, као друго дете Бранке и Љубисава Љубе Стојановог. Његова породица је за ондашње време била јако имућна, па је ран губитак оца релативно добро поднео, јер је имао безбрижно детињство уз мајку Бранку.

Завршио је само четири разреда основне школе. Међутим, то га неће спречити да постане врсни познавалац поезије, толећи глад ишчитавањем на хиљаде књига. Велику улогу у његовом интелектуалном и стваралачком развоју, можда и пресудну, имала је библиотека његовог деде Стојана, која је чинила око хиљаду књига са готово свим Шекспировим делима. Врло брзо је прочитао све књиге из кућне библиотеке па се обрео у сеоску библиотеку, да би касније узимао књиге и из Пожеревачке, јер није било књиге коју није прочитао у библиотеци у Црљенцу.

Као младић бавио се пољопривредом и сеоским пословима као и сви други мештани, оженио се Цветом и добио ћерку Весну и сина Добрицу.
         Међутим, пошто је превладала љубав за књигом и писаном речи, његова супруга Цвета све више сама води бригу о домаћинству и пољским пословима, јер је, као што би то Србољуб волео да каже "за вавек", себе завештао књижевности и трагању за идеалним лирским мотивима, бити и суштини човека.

Мештани су га волели јер је био непосредан и дружељубив. Са њим се могло разговарати свагда и о свему. Ишао је са мештанима и у риболов, учествовао у културно-уметничким смотрама и аматерском сеоском позоришту, где је углавном играо главне улоге. Најзапаженије су му биле у Заједничком стану, Лажи и паралажи, Сумњивом лицу, Карловој тетки и друге. 1953, када је имао само 21  годину, Задруга је објавила његову песму. То је на њега оставило јако емотиван утисак и мотивацију за даље, као ствараоца. „Био сам обрадован до суза и зачудио се да и ја умем да римујем.“ Од тог догађаја проћи ће чак осам година до објаве његове прве збирке Велики ружан коњ, коју ће издати тада, а и сада призната Матица Српска из Новог Сада.

Поводом објављивања те књиге лист Реч народа као увек будан летописац објавио је забелешку књижевника и новинара Миливоја Илића, иначе, искреног и доследног поштоваоца Митићевог песништва:

„Пре извесног времена у књижарским излозима појавила се невелика збирка стихова Велики ружан коњ од младог и талентованог сељака и књижевника Србољуба Митића из Црљенца. Овај песник дуже времена сарађује у многим листовима и часописима Делу, Савременику, Браничеву.“
      Прва књига, па још у Матици Српској, била је за Србољуба Митића званична потврда већ стасалог песника, од снажне поруке и јаког подтекста.
     Но, он је такође окарактерисан и као "уклети" песник, јер су му стихови били "мрачни", пуни песимизма и очаја:

ја знам само за црни простор 
и знам само за црну јаву

                                   ("Слепац").

Тешко небо
на очи ми навалило
у зао камен
ноге ми зажилале
глава ми се
на грани опаког сна
очајно љуља.

                                 ("Тешко небо")

Србољуб је био јако близак са песником Рашом Перићем, са ким је преписка преко писама трајала скоро цео живот:
      "Жудан сам, брате, да прострем губер под моју крушку и пишем. Своје најбоље ствари тако сам написао" — писао је Срба.
       Вероватно желећи да истакне да, када су очи света упрте у перо, кад си стиснут у раље полемисања и критике, поезија помало губи душу, а песник своју слободу.

Пет месеци касније, исте 1969. године, Митић пише Перићу следеће:

"Идућег лета ћу пустити брадурину, купићу магарца, узјахаћу га и шетаћу се диљем земље Србијице — псујући кривду и њену родбину на деведесет девет добих начина. И поред свих мука дивно ми је, јер се у очајању сналазим као патка у води. Ово ти све говорим да не би клонуо."
         Из ове преписке се види да упркос томе што су му песме биле "црне", као и мисли, друге је храбрио имајући речи утехе очигледно за сваког сем за себе, јер га је као сензитивно биће погађала вечита "кривда" овог сулудог и окрутног света.

Уживаће велику подршку Драгише Витошевића у свом поетском развоју. У позним годинама се предао језичким трагањима на фону "наше лирске народне поезије" и упште мудрости, уграђене у фолклор.
      Поред бројних признања,он засењује разне учене људе, докторе наука својим знањем и начитаношћу, са свега својих четири разреда школе.
       Међутим, како то обично бива, постојала је и друга страна, сујетних и злурадих коментара, људи који су му се у тајности дивили и копирали, а називали га "сељаком" (Срба никад није крио своје корене), говорили су како су му песме чиста наива и да имају сладуњаву ноту. То је много погађало Србољуба па је можда и то један од разлога што никад није даље ишао из Црљенца, док су остали сеоски песници гостовали по емисијама и манифестацијама иако је Митић за њих био по речима компетентних људи, изразити интелектуалац.

Србољуб је све више западао у депресију због дугова које је правио, био је и лошег здравља па је једног тренутка у очају писао и тражио помоћ од Живорада Берисављевића.

Умро је 1993. у Црљенцу.

Општина Мало Црниће установила је годишњу пјесничку награду “Србољуб МИТИЋ”.