Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  8 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Две кратке приче




 КОБНА НОЋ

 

“Нећу стати на тај мост и нећу узети камен”, сасвим одлучно је одговорио, прекрстивши руке у знак протеста.

“Када бих само ја тебе слушао”, насмејао се и наставио да пише.

“Борићу се за дах, млатараћу рукама, дозивати у помоћ, али нећу потонути.”

Окренуо је главу у правцу прозора, који је већ  дуго пропуштао месечеву светлост. Ноћ пуног Месеца испунила је собу сенкама, па су по зиду играле силуете ноћних лептира, свитаца и закаснелих пролазника. Огрнуо се треперавим мраком, настојавши да не мисли на оштрину ледене воде, губљење свести и нестајање у звуку затварања последње странице. Посматрао је занесењака пред собом, човека који у жару тренутка, понесен сјајем сребрнасте ноћи, кроји његову малу судбину. Мрзео га је, али га се у исто време и бојао. Сада је дошао у ситуацију да мора да моли за свој живот, да клечећи на коленима преклиње за мрвицу милости. Својим зажареним и уплаканим очима гледао је сенку пера која се вијори на зиду, и као застава се победоносно зарива у његово потопљено срце.

Како је игра сенки постајала све живописнија, његове су руке биле под све већим теретом. Осећао је како му конопац сече вене и зауставља крв, а дланови падају ка земљи, као одсечени. Ледена струја је потресала тело, управо у ритму померања пера на обасјаном зиду.

“Борићу се”, несигурно је изустио, гледајући у поседнуту прилику крај отвореног прозора.

“Ја кројим твоју судбину”, нагло му се окренуо, повисивши глас.

Минути су пролазили, а њему је све више понестајало ваздуха. Звук немирне воде разгранао се великом просторијом, па су таласи великом брзином ударали у зидове. По њима су још увек трепериле сенке, а глава будућег утопљеника грчила се у настојању да преживи кобну ноћ. Обема клонулим рукама држао се за столицу, а повремено би се у болном јецају ухватио за врат.

Крај прозора је мирно седео човек са пером у руци. Гледао је како облаци заклањају Месец. У наступајућем помрачењу зачуо се хук воде, да би убрзо наступила злослутна тишина.

“Ја сам твој Бог”, изговорио је са задовољним изразом на осенчaном лицу и погледао ка месту где је до пре пар редова седео несрећни млади господин из богате породице.

Једним потезом руке отерао је случајне пролазнике са моста и стакленом чашом заробио уморног ноћног лептира. О убиству те кобне ноћи сада нико неће моћи да посведочи.


 Јелена Цветковић

ДИВ

  

Моја прабака била је див. Тако ми је мама рекла, још кад сам била сасвим мала, као пасуљ, као зрно пиринча. Није моја прабака била див зато што сам ја била минијатурна, већ зато што се она мојој мајци чинила непрерастајућом. Стално је расла, на све стране. Дужила јој се кључна кост; повећавао нос као Пинокију; руке су се неприродно кривиле колико су биле дугачке; мишићи су расли као пликови - велики, испупчени, испреплитани и набрекли на местима где не би требало ни да их буде; њена рамена су изгледала као да има три слоја нараменица; кључна кост јој је направила места за још једну главу; глава јој је била Сатурн; ноге секвоје; стопала корита река; стражњица два брдашца између којих смо изградили наш мали град; њен стомак океан са виром на средини... Била сам превише мала, кад је прабака умрла. Али све ово ми је испричала мама. Стотину, хиљаду пута, међутим увек мало другачије. Час би стопала-корита постајала тешки танкери пуни нафте; час би руке биле дрвеће, час пантљике; понекад јој је стражњица личила огромној шерпи за пекмез моје баке; а ноге би биле боце бутана или књиге наслагане у недоглед једна на другу... Постајала је прабака, тако, сасвим чудновато биће. Исткана од сећања моје мајке, па и моје баке - коју јесам стигла да упознам - утиснута у моје замисли као неко митско биће; као титан; као природа сама. Мама ми је рекла да је прабака умрла два дана након што сам се ја родила. Имала је сто две године. Иако нису тачно знали годину рођења моје прабаке, грешка је могла да буде годину или две дана. Прабака је рођена, дакле, у мраку изгубљених присећања, неког другог света који нам је сад веома далек и неразуман. Баш као божанство. Мама ми је још казала да је прабака узела моје телашце међу своје прстограње и да ме је гледала дуго својим калеидоскопима. Онда ме је вратила мајци у наручје, па легла у постељу и никад више није устала. Као да је хтела да се увери да ће са мном све бити у реду, па кад је схватила да хоће, отишла. Али, по причи моје маме, она је још увек ту. У свим стварима које помиње и дотиче, она види своју баку, моју прабаку. И ја полако почињем да је назирем. У оџацима фабрика видим њене отежале листове; кровови кућа су јој лактови; цвеће на улици мајушни брчићи у угловима горње усне; паркет је одебљала кожа њених пета; шодер крај градилишта тешке сузе, асфалт рапави језик...

Кад сам први пут видела гроб своје прабаке, заплакала сам. Деловао је тако мали. Као пасуљ, као зрно пиринча.


 Ана Милош