Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 1

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поетика мушког рода

СЕЋАЊЕ НА ЈЕДАН ДАВНИ СУСРЕТ

Сумрак тихо у ноћ благо се котрља,
хучи тишина већ одмаклог лета.
Жутим класјем окићена поља,
а она сама поред реке шета.

Ужарени месец круни звезде с неба,
пуна их је река, из ње светлуцају.
Из оближњег шумарка огласи се зеба,
кô да даје поздрав ноћноме смирају.

А она се тргну, телом плове жмарци,
обузе је немир ко грозница златна.
Огласише се досадни комарци,
шетња кроз самоћу поста непријатна.

Не знам откуд дођох, шта ме ту доведе,
ваљда сам осећ'о да ме овде сања.
Укрстисмо своје очи и погледе,
спојисмо у једно лепа осећања.

И ево нас лежимо крај сеоског пута,
гледамо звезде како светле с неба.
Загрљени на моме простртом капуту,
и ништа нам више од тога не треба.

~ Мирослав Мишо Бакрач ~

▼▲

ПЈЕСМА ЖЕНИ

Кажу,

Ева је, прва жена свијета,

лијепа, као –

све насљеднице њене,

храбра довољно

да породицу збрине -

и јака да трпи –

сва зла што јој чине!

Насмијаног лица

и најтеже кад је,

испуњава надом

све у окружењу,

шапатом што се

над својом судбом жале,

стамена да истраје у свом увјерењу!

Њој је породица –

то острво наде,

и ту скупља снагу за подвиге многе,

ћути и с осмијехом

чека искушења -

Ева у њој –

увијек стаје на ноге!

Лијепа тијелом –

али више душом,

срце дарује,

као што срцем брани,

Исконски стубе –

опстанка човјека –

Буди што јеси

– на твојој сам страни!

~ Божидар Шкобић ~

▼▲

ПОБЕЂЕН

Хладна као мисао вуче се обмана,

Попут духа...

Наслућивао сам је, са закашњењем увек,

Данима мучен њоме...

Да л` су намере моје

и другима добре,

Добре?

Је ли добро за ме

И другима добро?

Човек је само човек

Обманом се храни,

Без намере – зао буде!

Није вредно да се брани

Побеђен је - увек!

~ Душан Ђорђевић Нишки ~

▼▲

* * *

Још увек виђам

у менама снова

безбрижност

те позне јесени –

витлао је понад кестенова

северац студени,

а ти и ја,

једно другим опчињени,

шетали загрљени,

и заљубљени

о срећи снили,

и срећни били.

И рекох ти, истину живу,

да тајну опстајања, човеку недокучиву,

твоји смирени покрети крију.

И да су искре очију,

и заљубљени несташлуци

руке у руци,

снаге у васељени

јаче од свих студени.

И понесен, тада, под крошњом кестена,

сопственим сновима и уснама твојим,

снатрих, млад, да тајне времена,

скривене у нама, за тебе освојим.

У очима твојим видех своју срећу,

у звездама зеница блеска замагљена.

И још увек мене твоје очи сусрећу,

смешећи се из таме успомена.

~ Милош Петронијевић ~

▼▲

ПОКЛОН

све сам јој, сем себе, поклонио свете,

моје тамне грехе и блиставе снове,

са рамена звезде, с неба еполете,

кише мојих туга, моје благослове.

све чиме се пева и све што се ћути,

џепове, у њима тајне сакривене,

рукаве без којих умиру капути

и руке за њене груди зашивене.

и очи, и уши, и осмех без лица,

најтише тишине, и ушћа и врела,

цело једно небо отето од птица,

дланове са њених образа и чела.

олујама бола груди разапете,

на асфалтном пољу срце од бетона,

све сам јој сем себе поклонио свете

а само је мене пожелела она.

~ Горан Врачар ~

▼▲

ЈЕДНА ЖЕНА САЊА МОРЕ

Надошло зрело грожђе

И ври у дојкама

У глави море хучи

Знојна ноћ низ трбух цури

Док сокови маме лептирове.

У глави Галеб кликће

Пјесмом неказаном

Дозива Сан и

Као магла мисли обавија

Док далеки таласи

Име дозивају.

Мирише рана јесен и

Постељу под прозором

Соковима топи –

Једна жена сања море!

~ Лабуд Н. Лончар ~

▼▲

СТАТИСТИКА ЗЛА

Питао сам се како то да још

раније нисмо полудели

како смо то себи дозволили

тетурајући се по ивици сечива

ничему се нисмо приклонили

бесни вукови срчу своју пену

јуре за нама црвених очију

гладни јелени оштрих рогова

трче нам у сусрет

од хладноће трну зуби

чеаконице су пуне безнађа

устајалог људског мириса

у расподели кревета за повређене

за нас нема места

нема нас на списку

земља је све топлија

суседи све хладнији

статистика је неумољива

~ Саша Скалушевић Скала ~

▼▲

ИЛУЗИЈЕ

Моћ је залутала онострана ухода
песмопојне заблуде случајности
у тренутку који пролази цедиљком заборава
брзо попут сурутке, горко и опоро,
рђа огрнута у нови век пркоси старом
док поетодршци одевени у бело,
просипају мелем заборава
и тек понеки песник у црнини
краснописом чинодејствује у тишини
записује, памти и опомиње
док челима сакатите зид,
он поједностави знак крста,
припитоми птицу ругалицу јер нисте смели
да га волите за живота,
смрт му обезвредите.

~ Будимир Стефановић ~

▼▲

ЗОРА

Када зора питома нечујно

Са трешњиних грана капне

И небо светло када се разапне

Између свега што видим,

Помислим на час

Да ноћ и не постоји;

Или можда, можда баш ноћ

На свету овом вечно влада,

И тек када се душа нека добра

На небу пробуди

Светлост ме њена обасја тада

~ Слободан Ненадовић ~

▼▲