ЗА ЊЕГА НЕМА ПОСЛА
Сваког радног дана, тачно у осам сати и петнаест минута, према реду вожње градског саобраћаја, долазио је пред шалтер бироа за запошљавање. Има ли посла за мене? Увијек је постављао исто питање и увијек истим, равнолинијским гласом. Нема! Смјењивали су се службеници с друге стране шалтера, али је одговор увијек изговаран једнако, хладно, као да долази из ледаре. Тако из дана у дан. Смјењивала су се годишња доба, пролазиле су године, а њему нису сметали ни киша, ни снијег, ни вијавица, ни поледица. Има ли посла за мене? Тај готово метализовани глас и даље је сваког јутра кроз отвор шалтера неком студени запљускивао службеника који није морао да размишља шта ће да одговори. Једног јутра дочекаше га пред шалтером три службеника, у тамним одијелима, чврсто стегнутих кравата, строгог израза лица. Има ли...? Остатак питања остаде у грлу, као трпак залогај недозреле оскоруше, кад се суочи с плавичастим сјајем челика у очима оног средњег, највишег. Хоћемо да вас замолимо, поче средњи, да више не долазите или да се преквалификујете. Код нас је, настави, а лед из погледа заструја у његовом гласу, као што смо вам више пута рекли, код нас је давно укинута смртна казна и за џелате више нема посла. ▼▲ ГОДИНЕ У СУВОМ ЛИШЋУ
Погурен старчић полако се кретао тротоаром надсвођеним крошњама кестенова, липа и платана у којима је било још пожутјелих листова. Штапом пред собом разгртао је суво лишће и кроз наочаре јаке диоптрије претраживао асфалт, мјестимично одигнут набреклим жилама дрвећа. У сусрет му је долазио нешто млађи старац, усправан, без штапа у руци. Шта тражите? упитао је кад су се мимоилазили. Своје прохујале године, одговорио је старчић не подижући поглед. | У сувом лишћу? изненадио се пролазник. Зар мислите да је прохујале године требало да тражим међу листовима док су се зелењели у крошњама? Кад изговори посљедњу ријеч, његов поглед запљусну велик лист платана, сличан сунцем обасјаном бакру. ▼▲
ПУТНИК
Али, рече човјек који је ушао у кафану и стао за шанак, као да наставља започети разговор, ја заправо не знам куда путујем. Шанкер пред њега стави празну чашу и три боце жестоког пића, па погледом упита из које жели да му наточи. Свеједно, рече придошлица и смркнутим очима претражи сасвим празну кафану. Шанкер наточи рум, јер му се у том трену учини да је путник приспио с неког давног једрењака. Човјек извади из џепа новчић необичног изгледа, какав шанкер до тада није видио, спусти га крај чаше, подиже кажипрст десне руке до чела у знак поздрава, окрену се и пође према вратима. А пиће? покуша шанкер питањем да му препријечи пут. Журим, разли се одговор кафаном и слеже по столовима као прашина коју нешто јачи повјетарац подигне са сеоског друма па се полако спушта по околном жбуњу.
|