Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Деца пишу



ТРИ ДРУГА

 

Једне недјеље су Марко, Саша и Лука отишли на излет у планину подаље од града. Тамо су провели цијели дан. Пред сами мрак кренули су кући. У путу је Марко скочио с једне мање стијене. Незгодно се дочекао на ногу и ишчашио зглоб. У њиховој близини није било никога.

Лука и Саша су почели да носе Марка. Кад су стали да се одморе срели су једног старог човјека. Човјек је имао колица за Марка. Иако нису познавали тог човјека, кренули су са њим. Низ планину су силазили дуго. Кад су сишли с планине, још се нико није сјетио да не познају човјека. Ходали су дуго и кад је пала ноћ ушли су у шуму. Родитељи су се јако уплашили. Када су Марко, Лука, Саша и човјек ушли у шуму, видјели су медвједа. Човјек је брзо узео колица и побјегао.

Ипак је медвјед брзо отишао, а Лука је направио лежаљку за Марка и брзо су изашли из шуме. Кад су дошли, дочекали су их родитељи и одјељење. Обећали су да више никад неће отићи са непознатом особом.

 

(Причање на основу датог почетка.)

 

Матија Шобот

III4

ОШ „Иво Андрић“ Бања Лука


МОЈ ЉУБИМАЦ

 

Једног зимског дана моја сека и ја смо разговарали о љубимцима. Обоје смо имали исту жељу, да имамо малог цуку. Бака је сједила поред нас, али се није мијешала у причу.

За неколико дана дјед је отишао у град. Није нам рекао куда иде. Задржао се неколико сати. Када се вратио видјели смо да носи неки кавез. У кавезу је било мало уплашено штене. Длака му је била златне боје. Предивно се сијала на сунцу. Убрзо смо схватили да много воли да се мази и игра са нама. Дали смо јој име Маза. Дјед и ја смо јој направили праву дрвену кућицу. Када је пао снијег, у њу смо ставили и мало сламе да је грије. Маза се ваљала по снијегу, прескакала га. Имала је осмијех на лицу и знали смо да је срећна.

Срећни смо били сека и ја што су нам бака и дјед испунили нашу велику жељу. Никада нам није тешко да је хранимо и бринемо о њој. Када је мазимо она нам своју љубав и срећу показује очима, осмијехом и махањем свог репића. Љубав према Мази никада неће престати.

 

Милош Миловановић

III3

ОШ „Иво Андрић“ Бања Лука