КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

 

 11. ПРОНАЂЕНИ ЛИСАН

 

Када је пала Југославија Петра Савића је почела прогонити помисао да је његов коњ Лисан заувијек изгубљен, ако га не пође потражити. Од те мисли није могао спавати, будио се ноћу, дуго остајао будан, ковао је планове како да пронађе коња. Сјећао се како је копао канале у Војводини, живио само од хљеба, сланине и лука, штедио да би, када пред зиму пође кући, могао свратити на ергелу, купити то ждријебе липицанера. И купио га је, потрошио је уштеђевину на тог Лисана, мало је од ње остало да понесе кући, али је за собом водио малог коњића, за којег је знао да ће за годину двије бити прекрасан коњ. Ујутро је његова одлучност била снажна, чврста као што је била онда када је полазио у Војводину тражити посао на којем би могао зарадити који динар.

У освит дана узео је торбицу, убацио у њу кукурузни хљеб, три главице лука, комад сланине, запутио се према Бихаћу. Даница га није могла наговорити да одустане, да чува главу, нека пусти коња к врагу, кад је држава отишла до ђавола, нека иде и коњ. Петар није мислио тако, он је одлучио да узме назад оно што је његово, и поред тога што је држава пропала, његово је његово. Није заборавио понијети објаву коју су му дали када су коња узели у резерву. Нешто му је говорило да ће он коња пронаћи. Није заборавио ни у џеп на кошуљи ставити мали пиштољић, МГ 9, може му затребати.

Успут се сјећао како је годину дана прије, своју другу годину кулучења у Војводини, купио Зекана, дошао пјешице од Србобрана из Војводине, довео ждријебе. Ноћивао је у појатама, код добрих људи, данима пјешачио, дест дана по више од четрдесет километара дневно.

Стигао је у Бихаћ поподне. Пронашао касарну. У кругу касарне, тужно су стајали напуштени топови. На пустим коњушницама довратци без врата, поскидани прозори и врата на празним зградама команде. Опште расуло, пљачка. Тако изгледа пропала држава, помисли Петар. Још је кратко вријеме обилазио ту пустош, није могао вјеровати да види оно што види, да нема ни његовог коња Лисана, а само пред мјесец дана предао га је, с пуним повјерењем, овдје војсци која је требала бранити земљу, а које сада више нема. Добио је само папирић који чува у новчанику, али коња нема и можда га неће ни бити. Неко га је одвео, или је бјегунац, војник, одјахао на њему у смрт или својој кући.

Кратко је вријеме обилазио касарну, нема се ту више шта наћи ни од безвриједних ствари, а камоли као у бајци прекрасног бијелог коња, на којем у паради јаше командант касарне. Упутио се из града, кренуо је низ Уну, према Босанској Крупи, срце га је вукло тамо, на тој страни мора бити његов Лисан, тамо се он налази, говори му некакав унутрањи глас, тамо ће га пронаћи.

Сунце се већ рушило према западу, цртало још један лијеп ведар дан, када се приближио муслиманском селу Покој. Село залегло у равницу, на рубу Бихаћког поља, прибило се уз кривудаву Уну. Са ове стране ријеке, као преко, на другој страни, нанизали се вијенци брда, бијелих од расцвјеталих воћњака. Ту и тамо, из понеке кућице диже се плаво-  бјељугав прамичак дима.

Изненађени Петар Савић примијети у даљини, близу села, човјек оре на бијелом коњу. Срце му живо закуца, помисли, Лисан је. У истом моменту коњ се узјогуни, напусти бразду, повуче за собом плуг и орача, упути се право према Петру. Јест, Лисан је, сунца ми жарког, Лисан је, мајке ми божје! То је мој коњ! Нашао сам га!

Петар скрену с пута, преко поља, запути се у сусрет коњу и орачу. Опипа у џепу пиштољ, осјети тврде његове обрисе, у њему се јави појачана одлучност, узеће свог коња, ако треба и оружјем ће се борити за њега. Знао је, пиштољ је откочен и напуњен, спреман да буде употријебљен ако се буде морало.

Лисан је рзао од силног задовољства, одлучно идући према свом газди, орач га никако није могао обуздати, постао је потпуно непослушан. Знао је коњ да не смије трком појурити, плуг би му повриједио ноге, ишао је убрзано, снажно је вукао орача и његову алатку. Сада је морао сам одрадити свој дио посла, уз њега није било одговорног Зекана у којег се увијек могао поуздати када је требало повући некакав већи терет. То је његова битка. Вратиће се он свом Зекану и газди, вратиће се Милану који га обожава, нико га не може спријечити, ни овај страни му орач, који га је пред који дан узео из напуштене касарне, напојио га и нахранио, али га с тиме није могао купити.

Петар дочека коња као најрођеније створење, грлио га је и тапшао, Лисан је показивао своју велику срећу, испружао је врат, главом настојао обгрлити свог газду. Муслиман је једно вријеме био изненађен, није се сналазио, али коначно схвати да је власник нашао свог коња, побоја се да ће изгубити украдено марвинче и љутито рече:

– Што ми, кауре, сметаш орање, пусти ми коња да не чиним зла.

– Турчине, ово је мој коњ, а не твој – рече Петар, извади објаву из новчаника, показа је и кад муслиман покуша да му је узме из руке, Петар повуче руку и показа му је с одстојања.

– То је ћитаба од српске државе, то више не вриједи, ово је сада турска држава.

– Е, богами, вриједи – расрди се Петар, поче откопчавати штрањге са ајма.

Свађа је попримила већ велике размјере. Петар помисли да треба извадити пиштољ, али се суздржа кад видје да од недалеког села према њима кренуше три мушкарца. Један је од њих имао бијелу чалму на глави.

– Је су ли ти оно помоћници? – упита Петар муслимана, показујући му на дошљаке,

– Прије ће бити моји него твоји!

Настави Петар опрезно откопчавати ајам, гледајући како да ослободи коња и вине му се на леђа, да бјежи. Пазио је да га муслиман не дохвати отиком којег је држао у руци.

– Биће да су твоји – додаде Петар, али оцијени, када су се већ приближили, да у држању људи нема ништа непријатељско.

– Око чега се ви то свађате, инсани? – упита онај најнижи с бијелом чалмом.

– Хоће каур да ми узме коња, каже да је његов – рече орач.

– Идризе, твој није, то знамо! А изгледа да је његов, јер види се да се он и коњ познају – мораћеш дати коња.

Петар извади објаву, показа је из даљине, човјеку са чалмом.

– Ту нема дилеме. Идризе, не прави проблема, не срамоти село, дај човјеку коња, његов је – рече с великим ауторитетом човјек с чалмом.

Петар се захвали човјеку с чалмом, испреже коња, поведе га према цести. Упути се према Босанској Крупи, преко Грабежа и Великог Радића.  Док је ишао цестом прије скретања за Грабеж, сусретао је муслимане са запрежним колима који су возили опљачкане ствари из напуштених српских кућа у околини Бихаћа. Није се упуштао ни са ким у разговоре, ништа се ту није дало поправити, имао је и својих брига. 

Касно навече Петар Савић стиже на Говедарницу, варош с друге стране рјечице Крушнице, код Босанске Крупе, с намјером да преноћи код Стојана Бабића, свог доброг пријатеља који је ту држао кавану. Кавана је била пуна талијанских војника. Пили су, веселили се, пјевали. Талијани су окупирали Босанску Крупу. Изненађен, престрашени Стојан, с великом бојазни дочека Петра.

– Побогу, Петре, од куда ти у ово доба, у овај зао час? Зар ниси чуо да су Талијани данас окупирали град?

– Од куда да чујем? Ишао сам тражити Лисана којег су узели у резерву!

– Па ти си стварно луд! Људи губе главе а ти тражиш коња.

– Тешко сам ја њега стекао, мој Стојане.

–  Глава је вреднија од милион коња.

– Реци ти мени, имаш ли мене и коња гдје смјестити да преноћимо, радо бих сутра погледао плац.

Стојан позва сина и рече му да одведе коња у стају, а Петру рече да не улази у кавану, него нека иде одмах лећи у његову собу, није желио да га Талијани виде.                                             

Сутрадан на плац дође пашанац Петра Савића, Милош Дошен, из Малог Дубовика,  дотјера теле да прода. На плацу није било готово никога. Људи су чували главе. Нема ни купаца. Нико Милоша дуго времена не упита за теле. Када су већ мислили да крену кући, приђе телету месар Смајо Реџић, погледа га, опипа, упита за цијену. Кад Милош рече пошто продаје теле, Смајо се без ријечи удаљи, није заинтересован. Прошетао је мало по празном плацу, опет наврати, приупита за цијену. Милош спусти цијену, нагодише се. Пође он са Петром да попију нешто, био је срећан што не мора натраг кући гонити теле, осамнаест километара, даље.