Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                24 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Енеини дамари







Пише: Енеа Хотић




Из кућне радиности привремене домаћице


СЈЕЋАЊА У АМАНЕТ   


Свако од нас је везан за своје огњиште. Тако би то рекли наши стари. Данас се то више не може тако рећи, али када прођу извјесне године, схватимо да смо заправо стварно сви везани за мјеста са којих или из којих смо потекли. Наравно, ако изузмемо оне који своје поријекло крију „као змија ноге“. О њима не бих, ипак су ми дражи сви који се понекад чак и превише баве својом родном грудом. Такви људи су ми симпатични и аутентични су, нису малограђани, мада опет има и оних што по родним мјестима направе здања у грчко-римском стилу, а све са циљем да им кућа буде љепша од комшијине. Немам ништа ни против тога, нека, па толике године раде по страним државама да ми је јасан тај порив да се види у шта су отишле толике године мукотрпног рада. Ја спадам опет у оне који живе у породичној кући коју је пројектовао и направио мој драги тата, некадашњи архитекта и чувени бећар града Бањалуке. Лијепа је то кућа. Ово, наравно, није реклама за моју кућу, па свакоме је његово станиште најљепше. Сјећам се да су све моје другарице биле одушевљене дивним дрвеним степеницама које воде из пространог дневног боравка на спрат. Их, колико се само приредби одржало на степеницама моје куће док су мамине другарице и моје тетке, стрине и ујне стрпљиво гледале те наше наступе измишљене на лицу мјеста. Свашта је ова кућа преживјела али, ко какава стара дама, помало нагнута на једну страну јер су је савиле буре времена у којем околина и није баш водила рачуна о њој, стоји и даље на истом мјесту окружена двориштем, њеном дуњом као брошем и кестеном преко пута испод којег су сестрини и моји момци звиждали наш познати звиждук када смо се спремале за излазак. Тате одавно нема ту. Срећна времена када је долазио са пута и будио све укућане пјевајући са врата су давно прошла. Мама му се придружила, а њена кућа, којој је толико била посвећена чувајући успомену на мог тату, била јој је уточиште и на њеним рукама мама је отишла у неки бољи свијет. Сигурна сам да је сада са татом и да су и њих двоје већ помало уморни кад виде мене колико се ипак трудим да одржавам... неодрживо. Знате за она стања када се нешто промијенити мора. Нити сам ја више у прилици да одржавам кућу, нити је моја кућа више кадра да одговори захтјевима помамљених грађевинара који бјесомучно граде око моје куће и тиме је додатно урушавају. Питате се како продати успомене? Па, ја их не бих продала јер сам кроз све што ме снашло схватила да су успомене у мислима и срцу. Као да су зидови мјера нечега! Додуше, некима јесу, оваквима попут мене нису. Једина мјера ми је душа и ако бих упоређивала квадратуру своје куће и своје душе, ипак би, бар тако мислим, душа побиједила за читаво једно пространство.

Мудрост каже да ономе ко није дорастао нечему не можеш да докажеш то нешто. Зато ја грађевинарима не могу да кажем да су узурпирали моје небо својим крановима који су ми пред кућом. Да се више птице не оглашавају као прије, да ни мачака које су се спретно кретале по крововима кућа у мом некада најљепшем крају Бањалуке, нема. Буде ме звукови шкрипе кранова, мајстора који радећи или псују или заподјену неку народну. И буде ме бриге. Како и шта даље? Ово није кукњава, па ја сам почаствована јер сам рођена гдје јесам, јер су ми родитељи својим примјером показали како се чува своје. Но, понекад је побједа знати се повући, консолидовати редове и покушати живјети миран живот не јуришајући на вјетрењаче. Моја стара кућа која за вријеме новогодишњих празника сине и изгледа као дворац, већ је зрела за реконструкцију. Још увијек је топла, чува ме и у њој сам се изборила са болешћу. Сваки пут када бих се вратила са терапија, уморна и више препаднута него болесна, атмосфера породичне куће ме чинила срећном. Сада је вријеме за промјене. Можда ће неком другом мјесто мог живљења постати топли дом. Спремна сам да промијеним и улицу и насеље и живим у свом малом и свијетлом стану. 

Са својим успоменама, са сликама које ћу лично ја ставити на мјеста која одредим да су права. Са бојама које ја волим. Са сунцем кроз окна сопствених прозора. Не желим да будем талац своје тако драге и породичне куће, а већ сам то постала. Вријеме је да се нешто промијени. Једино ме некад стегне у грлу што моје промјене зависе од многих људи и њихове воље. Но, вјерујем и знам да је дошло доба да кућа мојих родитеља оде у сјећање, остане тамо обавијена паучинастим велом успомена, и дивних, и ружних. Ове лијепе нека остану у аманет мом сину, нека их препричава својој дјеци.

Посвећено свима са пространством у души.


Трагови времена


℗ Треба себе вољети, но, увијек сам се чудила онима неприкосновено заљубљенима у свој лик и одвећ слијепима за друге. А колико само меда има у сласној Љубави! Их!


℗ Цијели живот је покушај да досегнемо Љубав, исконску, чисту и блиставу. То се не учи, то се дописује сваким даном и потписује срцем.



Цртице из живота


℗ Имам благу вртоглавицу. Знам, опет си ме претурао по мислима. Настави, настави ... 


℗ Постојим. Дишем. Ходам. Јуришам на вјетрењаче. Све су то докази да Те волим.


℗ Хладан, бритак ваздух на образима, Ти срце утоплио. Може и да зазими.


℗ Носим се по посљедњој моди огрнута Љубављу и са Твојим пољупцем у коси!


℗ Ако си и набасао на мене, не замјери, не бих да Те враћам на "прави" пут.


℗ Помјерила ја казаљке на сату назад или напријед, Наша Љубав води у корист Вјечности.


℗ Мене је све у животу учило да Тебе волим. Схватила сам коначно.


℗ Тихо је. Ради се писмена. А ја? Ништа посебно. Волим Те и писмено и усмено.

 

℗ Нема побједа, само

  прстохват среће.

  И караван креће.

  Ватре у даљини горе

  за Нас.

  Златни путоказ и спас. (цртица што на пјесму личи)

 

℗ Твоја љубав моје је пространство. Знам то по топлој ватрици што ме грије у тишини срца.


℗ Брзо се живи, знам. Али, Ти си онај вјетар у коси који ме носи!


℗ Вољела бих да сам Ти свака мисао коју тек треба да помислиш! Ето, докле је дошло међу нама!


℗ Ти си моје богатство. Орочићу Те на Вјечност и убирати камату у дамарима! Мало ли је на ову скупоћу?


℗ Успавало се моје јутро. Још би да Те снева.


℗ Док ме тражиш, (про)нађена сам. Тобом


℗ Довољно је кад је вољно! Срцем кад се иште!


℗ Пољубац удјенут у косу никад не излази из моде.