Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Књижевна расправа








Пише: проф. др Слађана Миленковић




ПЕСНИЧКА САМОСВЕСТ АУТОПОЕТИКА
ИЛИ АУТОРЕФЕРЕНЦИЈАЛНОСТ

У контексту савремених истраживања, често се спомиње термин аутореференцијалност. Покуша ли да се досегне његово значење долази се до смисла – нечег што упућује на себе самог. Аутреференцијалност потиче од грчке речи autos и лат. referre – известити, упутити на нешто, извештавање о самом себи, упућивање на самог себе. У ужем смислу речи, аутореференцијалност означава поступак на подручју метатекстуалности у којем су аутор и његова поетика постали предмет властитог текста. Тако, говорећи о појму аутометатекстуалности, говори се о истицању свести о сопственој позицији и разјашњавању те позиције. Синоними или сродни појмови, појму ауторе-ференцијалност, били би: аутометатекстуалност, аутотематизација, аутоинтерпретација, ауторефле-ксивност, ауторепрезентативност итд. Ево само једне дефиниције овог појма: Аутореференцијалност је поступак којим се у књижевном делу тематизује литерарност тог истог дела. Наука у књижевном делу истражује елементе који упућују на поетику.

Постоје три аспекта проучавања текста: архитекста – начина како се гради текст у писцу, интертекста – сфере која одише присуством других текстова и контекста – јер се при читању текст мења и заправо постаје другачији. Говорећи о ова три аспекта долази се до закључка да је важно о ком елементу се говори јер говорећи о једном апскету, контролишемо и остала два. Ако се књижевни процес замишља као троугао, онда се аутореференцијални дискурс ставља на врх изнад остала два.

У структури књижевног текста постоје елементи који указују на контакте везе. Оне упућују на то како је вођен дијалог измeђу два текста различитих аутора или истог писца и они могу бити: помињања или реминисценције, подстицаји или импулси, подударност или конгруенције и филијације, с тим што у оквиру подударности разликујемо још литерарну позајмицу, подрaжавање или имитацију, прила-гођавање или адаптацију и варијацију или парафразу.

Од руског формалисте Виктора Шкловског, који је двадесетих година двадесетог века указивао да су туђа дела грађа тј. предмет поступака и наших дела, егзистира у авангардној култури појам цитатности. Настао је из потребе да се изрази својство уметничке структуре грађене од цитата тј. на начелу цитирања. Цитати могу бити референцијални и ауторефере-нцијални, по семантичкој функцији у тексту. Рефере-нцијални цитати, усмерени на подтекст, упућују на смисао текста из  којег су узети и својствени су науци, а чешће се користе у прози. Аутореференцијални цитати упућују на смисао текста у који су укључени, они су својствени уметности и чешћи су у поезији.  Теорија цитатности је проистекла и из истраживања Михаила Бахтина. Он у књизи Проблеми стваралаштва Досто-јевског расправља о дијалошким односима, поставља теорију двогласних речи и класификује их. Цитате разликујемо по стиловима. Могу бити прави, са споља-шњим ознакама и шифрирани или унутрашњи  цитати без знака навода. Цитати који упућују на смисао текста, дакле тематизују дело у које су укључени, могу се одредити као аутореференцијални. Неки периоди исто-рије књижевности изразитије су аутореференцијално усмерени од других, па је природно што се и у теоријским разматрањима овог и сродних појмова као грађа за проучавање узимају дела баш из тих периода. Пре свега, то је књижевност дела двадесетог века: авангарда и постмодернизам. Технике аутореференци-јалности, постмодернизам користи до те мере да ако је проблем да се установи има ли у некој књижевности постмодернизма, онда је то врло лако учинити тако да се упитамо има ли у њој дјела у којима је ауторефере-нцијалност темељни поступак. Колико год да је дело концентрисано на представљање садржаја у њему се, експлицитно или имплицитно, може разабрати нека врста ауторовог потписа.

Термин аутореференцијалност, посебно се честo користи у три одвојена подручја: у подручју теоријског помишљања књижевности схваћене као знаковног састава, па је дакле термин изведен из појма рефе-рента у семиотици, друго подручје у којем се често спомиње појам је подручје поетике појединих дела. Треће подручје честе употребе појма аутореференци-јалности односи се на подручје најновијих проучавања аутобиографије као посве особеног жанра.

Ако се метатекстуалност схвати као свест о тексту у ширем смислу речи, тада се аутореференцијалност може одредити  као аутометатекстуалност, тј. свест о властитом тексту, односно самосвест текста. Из Јакобсонове типологије језичких функција текста изводи се појам аутометатекстуалност, а оно што он назива поетском функцијом можемо сматрати аутореференцијалном функцијом.

Јакобсонова референцијална или когнитивна функција с доминантном оријентацијом поруке на предмет и метајезичка или глосарска функција с оријентацијом поруке на властити код припадају у семантичке функције, експресивна функција с доминантном оријентацијом поруке на пошиљатеља, конативна с оријентацијом на приматеља и фатичка с оријентацијом на контакт или канал поруке – прагматичке су функције, док је у шестој, поетској функцији, с доминантном оријентацијом на саму поруку, основна семантичка функција авангардне уметности и авангардне културе хипостазирана у семиотичку уметност као такву. Поетска функција у Јакобсонову типолошком нацрту није ништа друго него појединачна семантичка функција аутореференци-јалности која стоји у опозицији према референцијалној функцији и на вишој разини укључује метајезичну или глосарску функцију као свој специјални случај. Чињеница да је Јакобсон оријентацију поруке на себе саму хипостазирао у генералну поетску семантичку функцију говори о томе да је његова типологија настала из обзора авангардне културе у којој је аутореференци-јална функција потиснула и навладала своју супротност – референцијалну функцију. У неку руку, ауторефе-ренцијалност се враћа појму метајезичког, метате-кстуалног. Она подразумева неку врсту саморегула-цијског модела. Зависи од појединца, односно истраживача како ће описати поједину појаву или класификовати појаве. Аутореференцијално значи што и метајезично, односно метатекстуално. Ауторефере-нцијалност је поступак тематизовања литерарности тог истог дела. Говорећи о себи, писац говори о литератури и у таквом својеврсном аутотексту могу се издвојити поетичка и биографска аутореференцијалност.

Говорећи о тријади писац – дело – читалац долази се до закључка да она одговара тријади функција литерарног дела: поетичкој – стилској – реторичкој. Поетичка функција подразумева ставове о сврси литерарног стварања и о хијерархији књижевних поступака; стилска подразумева организацију дела самога, док реторичка подразумева утицај на читаоца. Сваки од истраживачких, научних текстова о аутореференцијалности има обично све три функције: поетичку – зато што открива ставове о књижевности уопште, стислку – зато што резултира специфичним поступцима у тексту; реторичку – зато што делује на читаоца. У неком делу је наглашено једно, у неком друго. Поетичка функција је најјача у аспекту писца, реторичка у аспекту читаоца, а стилска у аспекту дела. У аутореференцијалном излагању о писцу, аутор прича о томе зашто пише или зашто други пишу, или зашто би требало писати и о томе како постиже свој циљ или зашто пише баш на одређен начин. Аспект писца је у аутореференцијалним текстовима најопштији, он дотиче најшира и најважнија поетичка питања. Говорећи о себи, излажући сопствену поетику или поетику свог дела у коме се такво разматрање јавља, он заправо говори о најопштијим литерарним питањима. Само упућивање на писца, на текст као нешто што је неко створио или на читаоца скреће пажњу да је то све могло да буде и другачије. На неки начин, тиме се разбија литерарна илузија и тад се говори о метатекстуалности и о артифицијелности. 


Аутореференцијалност ће се појачавати у случају  када је поводом сваког новог дела потребно изнова одређивати место књижевности. Највишу своју тачку став којим се у аутореференцијалним пасажима наглашава артифици-јелност литературе – досегнуће кад аутореференци-јалност постане једина тема и главни садржај књижевног дела, кад се у целом делу говори искључиво о књиже-вности и о литерарности онога дела у којем се то чини. Тада текстови описују сопствено настајање и отворено разматрају поетику, реторику и стил. Такав став може дати идентитет целим поетикама. Аутореференцијалност је присутна у свим стилским правцима и на свим просторима. Досегнути корене аутореференцијалности и ту појаву теоријски објаснити значило би и одговорити на питање: зашто књижевно дело мисли? Читалац пролази кроз искушења да ли да слику стварности створену језиком прихвати као стварност или ће језички текст посматрати као самосталну вредност, занемарујући при том његову референцијалност и усмереност на прагма-тични контекст. Аутореференцијалност скреће пажњу читаоцу на то да је дело само лингвистичка конструкција подложна искључиво ауторовој самовољи. Проблем аутореференцијалности је везан уз парадокс дискурса који је увек истовремено и референцијалан и ауторе-ференцијалан. Сваки се текст уврће у себе и креира оно што Дерида назива Invaginated pocket у коме спољашње постаје унутрашње, а унутрашње – спољашње. Било каква да је говорникова намера, ма какав био њен садржај, она је присутна у свести у моменту казивања, променљива је и непотпуна, у немогућности да рачуна на силу говорења или је у другом случају обухватна и дељива – свесна и несвесна структурална намера која нигде није присутна и која укључује импликације које нам никад, како ми кажемо, нису пале на памет. Ова последња напомена коју је Дерида означио као главни расцеп или поделу је уобичајена. Аутореференцијалност доводимо у везу с романтичарском иронијом која је плод осећања диференције између уметничке слободе и ограничености текста. Романтичарски стваралац је аналоган Богу, док уметник ствара дело, Бог ствара свет. Данас се могу поредити аутор, приказани светови и само дело са Нарцисом који се, угледавши одраз свога лица на површини воде, заљубио у себе и каже да није чудно што је метафора огледала обележила епоху постмодерни-стичке самосвесвести. Аутореференцијалност се јавља као метатекст (свест о себи властитом тексту) и као антитекст (непосредно изражавање себе тј. аутоби-ографија). Аутореференцијалност је семиотички феномен и као такав може се представити уз помоћ уређеног категоријалног семиотичког троугла, у којем је дати темат – текст, односно означено, свест о властитом темату – аутометатекст, а означени предмет или референт је тај исти или који други ауторов текст – аутотекст.



У том смислу, аутореференцијалност се посматра на четири основна начина: по сваком од елемената троугла и по међуодносу, односно по положају аутореференцијалног троугла у саставу културе. По врсти аутотекста разликују се поетска и биографска аутореференцијалност. У поетској аутореференција-лности, предмет текста је иманентни аутор и његова поетика: стил, схватање жанра и сл. У биографској аутореференцијалности  предмет текста је грађански аутор и текст његовог живота: прочитане књиге, његови узори. По врсти  аутометатекста тј. свести о сопственом тексту, аутореференцијалност може бити експлицитна: аутор је свестан свога сусрета са самим собом па себе и своју поетику тематизује непосредно, било у самој структури уметничког текста било у другим жанровима. Аутореференцијалност може бити импли-цитна када писац гради метатекстове о општим књиже-вним темама или другим текстовима или шифрирано говори о самом себи и сопственој поетици. По жанровској припадности самога аутореференцијалног текста издва-јају се три типа аутореференцијалности:

1. персонална у жанру аутобиографија, мемоара, дневника и сл.

2. есејистичко-научна у есеју

3. уметничка када је аутореференцијалност део иманентне структуре књижевног текста.

Напокон на односима који се успостављају у троуглу с једне и по његовом положају у саставу културе с друге стране аутореференцијалност може бити неутрална (када у троуглу влада склад) или културогена (када се аутореференцијални троугао уздигне као доминанта уметничког текста или културе у целини.) У истраживању аутореференцијалности треба трагати за покретачким снагама које су довеле до истоветности, за путевима који воде стазама књижевних и уопште културних сазнања. Те покретачке снаге означавамо као импулс или подстицај. У вези са импулсима или подстицајима ваља свакако споменути филијације. У складу с именом (латински filius значи син), реч је о књижевним облицима који су историјски израсли из других облика. У том смислу филијације су у произвођењу сличности потпуније од импулса или подстицаја, а што се тиче свих врста цитата ови су много више заступљени него када је реч о импулсима или подстицајима. Термин се у најширем облику примењује пре свега за израстање неке књижевности из друге књижевности, па је за нас посебно када се жели дефинисати однос старе српске књижевности према византијској књижевности.

Понекад су позајмице толико промењене и креативно употребљене да је од обичног преузимања настало активно деловање. Постоје цитати који извиру из дубине текста: Ово је случај већ код појединих метафора, а поготову када је реч о метафизичким квалитетима, о трагичности или комичности као оваквом квалитету у нашег писца, те нас овакав квалитет подсећа на неког страног писца. Жерар Женет у овом случају говори о палимпсестима, надовезујући се овим термином на појаву у старим, на воштаној пресвлаци писаним документима, када провирују трагови текста са старе пресвлаке.

Долазећи до оваквих резултата у истраживањима, књижевни критичари сматрају да је свако присуство страног текста нека врста цитирања. Цитат не мора бити видљив тј. омеђен знацима навода, као цитат ваља сматрати свако преузимање мотива и тема, чак и метафизичког слоја дела. Говорећи о цитатности и интертекстуалности долазимо до термина који указује на цитирање самог себе, на усмереност песничког субјекта на себе – аутореференцијалност. Она је присутна у свим стилским правцима кроз историју књижевности.


 

Литература:

1. Зоран Константиновић, Компаративно виђење српске књижевности, Светови, Нови Сад, 1993.

2. Павао Павличић, Чему служи аутореференцијалност, есеј у Зборнику Интертекстуалност & аутореференцијалност, Завод за знаност о књижевности Филозофског факултета, Загреб, 1993.

3. Зоран Константиновић, Увод у упоредно проучавање књижевности, СКЗ, Београд, 1984.

4. Johnathan Culler, ,,Convention and meaning: Derrida and Austin", Модерна америчка књижевност 4, приредио Тихомир Вучковић, ,,Култура", Београд, 1995.

5. Дубравка Ораић – Толић, Теорија цитатности, Графички завод Хрватске, Загреб, 1990.

6. Михаил Бахтин, Проблеми стваралаштва Достојевског, Нолит, Београд, 1967.