КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Срем, као прави расадник српске уметности, изнедрио је много врхунских песника, писаца и других културних посленика. Међу врхунским песницима, ствараоцима уметницима који се користе речима је свакако Тодор Бјелкић. У књижевним круговима он је пре свега познат као писац за децу и као такав заступљен је у готово свим значајнијим српским антологијама и зборницама. Ствара више од 40 година и до сада је објавио мноштво збирки поезије за децу, више радио-драма које су извођене на радију, више збирки поезије за одрасле, а новинским текстовима се не зна ни број.

Анализом књижевног стваралаштва Тодора Бјелкића до сада су се бавили: проф. др Воја Марјановић, проф. др Драгутин Огњановић, Љубомир Ћорилић, Драгорад Драгичевић, Недељко Терзић, мр Лука Хајдуковић, Бранко Пражић, Ласло Блашковић Старији и Млађи, Перо Зубац, Душко Трифуновић, Драган Лукић, проф. др Тихомир Петровић, Ненад Грујичић, више аутора на албанском језику, Раде Обреновић и многи други.

 Тодор Бјелкић је за свој рад добио велики број књижевних награда, међу којима се издвајају, почевиши од оних у струци, новинарских: све три награде Истина, Светозар Тоза Марковић, Награда Лаза Костић за новинску причу поводом стодвадесетогодишњице УНС-а, Награда Светозар Милетић, Награда Јаша Томић итд., а што се поезије тиче, ту су награде и признања из целе бивше СФРЈ. Ево, само неколико: Повеља за допринос дечјој књижевности, Весела свеска, Сарајево; Књижевна награда Стражилово, Ириг-Нови Сад; Првоуведена прва награда Фестивала песника за децу "Булка", Црвенка; Повеља Змајевих дечјих игара за дечје стваралаштво (1982), Нови Сад; Прва награда за поезију у Сокоцу; Повеља за развој дечјег стваралаштва у Цељу, Словенија; Награда Цар Урош Књижевне задруге "Другари", Јазак, и многе друге.

Појава прве збирке песама Тодора Бјелкића, 1973. године Пишем ти песму (издавач Дом омладине Зајечар) може се сматрати изузетним догађајем, јер је реч о збирци која иде у ред најбољих, највреднијих поетских остварења, која су настала у тадашњој Југославији. Он је одмах, појавом своје прве збирке ушао у ред најзначајних песника у Сарајеву. Пишем ти песму значајна је и по томе што је први пут у дотадашњој југословенској књижевности за најмлађе Т. Бјелкић увео и - баладу. То је до тада било непојамно, пошто се све сводило на имитирање Радовића, Ршумовића и других. Иначе, Пишем ти песму је већ 1976. године уведена у редован наставни програм Филолошког факултета у Сарајеву, у оквиру Историје књижевности за дјецу БиХ, коју је осмислио, приредио и као такву применио проф. др Мурис Идризовић.

Књигама поезије  Бјелкић је наговештавао писца који доноси у нашу литературу горштачки менталитет „тема и мотива“ и, опет, „фрушкогорски“, питомији и сензибилнији, својствен песницима који мењају завичај, али се у њему прилагођавају на начин како налаже законитост живљења.

Заједно са Мошом Одаловићем, Драганом Радуловићем, Шимом Ешићем и Ивицом Вањом Рорићем објавио је петокњижје под називом Другари 1982. године у Сарајеву. Ову збирку песама приредио је књижевник Љубивоје Ршумовић. Тада је речено да су је написали млађи југословнески песници, петорица другара из живота и поезије. Та књига садржи „милион тона тишине“ и „сан о доброти“. Поред тога аутор је збирки песама Азбучни воз (Нолит, Београд, 1999. и касније више издања), Птице за мој кавез, Маслачак у бетону, Даровница, Крилатице и људи као и књига прозе Ветрови траже брата, Зашто пси на месец лају, збирке новинарских текстова Живот уз длаку и неколико значајних радио игара Тајна плавих брегова, Ветровите приче, Зашто падају звезде и друге. Радио-драме су објављене на српском, хрватском, немачком и мађарском језику. Тајна плавих брегова освојила је прву награду за радио-игру Радио Загреба и као таква преведена на немачки језик, а на тим просторима (релација Хрватска - Немачка) изводила се све до појаве ратова на овим просторима. Радио-игре Мутави медвед, Патуљак Славуј  и друге, извођене су, како на Радио Загребу, тако и на Радио Сарајеву, Радио Скопљу и Радио Новом Саду. Превођен је на неколико светских језика, као и на све језике земаља у окружењу.

Тодор Бјелкић у свакој књизи увек на нов начин предочава стварност и прича нове приче. У збирци приповедака Ветрови траже брата, намењеној млађој читалачкој публици специфичним изразом прича детету читаоцу о могућност за игру.

Писац се кроз 25 прича игра са кћерком Теодором и сином Луком, али и са ветровима, персонификујући их у авантуристе који трагају за изгубљеним братом. Садржај збирке приповедака је шаљив, али и озбиљан што указује на вишесмисленост обраћања аутора деци: од уважавања до шале, смеха и игре са дететом. Из става овог писца произилази начин његовог прихватања света детињства. Све што преузима као иницијатор, причалац или саучесник у грађењу садржаја засновано је на равноправној и од одраслих независној улози детета и уметника, првенствено на уважавању дечјег света. Његова топла љубав према деци прожета је поверењем у дечје моћи, разумевањем маштовитог и богатог дечјег царства и уживањем у откривању његових необичности. Свет ветрова који обилазе свет у потрази за братом, упадају у разне смешне ситуације, сусрећу се са животињама и биљкама, саздан је од емоција и ирационалних елемената уз игру, смех, виц, ругалицу, тепалицу, шалу итд.

Непосредна веза са стварношћу јесте ратни оквир, а приче се причају да би се побегло од реалности и заварала смрт, као што је то чинила Шехерезада. Лепота приповедања очарава и страх који нестаје. Метафоричност и симболичност ових приповедака су свеже и богате и пружају широке могућности размаху маште и осећаја, омогућују слободне закључке, а у своме неодгонетнутом подтексту носе игру и хумор.

Књижевно дело Тодора Бјелкића отвара и увек комплексно питање конзервативизма и традиције данас. Познато је да читава западна култура почива на античким темељима, али треба разликовати онај учмали конзервативизам и здрави, витални, стваралачки и еманаципован конзервативизам чија је основа религијска и сакрална. Управо тај еманципаторски конзервативизам проналазимо у Бјелкићевим делима јер је он традицију разумео на онај начин на који је поимао и велики, веродостојни  бранилац европске традиције, Езра Паунд, дакле, као лепоту коју чувамо, а не као ланац за окивање.

Песник Анри Мишо говорио је да постоје они најређи уметници који су кадри да из себе изнедре свилу. Такав уметник код кога све преосвештава дух финесе и истанчаности јесте и Тодор Бјелкић. Он је уметник који увек уводи иновације и помера границе српске књижевности за децу. Азбучни воз је прави подвиг где су у причама све речи на исто слово почеле, упознајући децу на тај начин са азбуком. Увек далеко од излишног експериментисања и позиције авангардизма, овај уметник је волтеровски посвећено обрађивао свој властити врт радо примајући у њега бројне читаоце, генерације и генерације. 

У његовим песмама има нечег од топлости и озарења српског романтизма, при чему сентимент који овај уметник сугерише, подразумева враћање поетици малих ствари, те једном свету чедном, присном и ушушканом. Он је аутентичан poeta minor, песник интимиста, песник малих ствари. Његов свет је свет интимног круга и унутарњег ока. Само они најпоштенији уметници одабирају мотив по мери своје осетљивости, свог амбијента и осећања простора и времена. Овај поетски свет настао је из поштења према унутрашњој нужности. У његовим стиховима налази се нешто од оне Новалисове тежње да се свет изнова романтизује. Песнику је било стало до лепог, а како то одређује Плотин лепо је "цветање бића". Бјелкићеве песме нас поново враћају архетипским указањима, визуелним прасећањима и дионизијској радости певања.

Иза песничких слика овог уметника стоји једно дубоко смислено устројство. У једном деконцентрисаном времену у коме, речено језиком поезије Виљем Батлера Јејтса "ствари се руше, центар не држи више, анархија је провалила светом", Бјелкић се залаже за идеале старог реда и промишљености. Окупљене на једном месту, све његове књиге стилски и естетски целовите, заобљене су у једну антологијску промоцију која нам пружа уосећавање са поетским светом Тодора Бјелкића које зрачи у правцу нашег срца.