http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поетски времеплов



Љубомир Симовић
рођен 2. децембра 1935. године

ГОСТ ИЗ ОБЛАКА

Скочањеним рукама пригрћући
ћебе око промрзлих рамена,
с ногама у мојим цокулама,
неки се бог крај наше пећи rpeje.

Жене у пећ трпају цепанице,
греју воду за купање, черупају кокош,
кувају му чајеве, привијају
ракијаве и зејтињаве облоге,
износе погачу, крушке из водњике,
лубеницу из сандука зоби,
из подрума доносе ракију,
с тавана скидају
буђаве шунке, сиреве пуне црва.

Док се он греје, док једе и пије,
и док, једући и пијући, слуша
њихове молитве, које не разуме,
ја, бос и гладан,
кроз прозор гледам у мрак: 
снег завејава кубик дрва.
 ▼▲

Франце Прешерн
рођен 3. децембра 1800. године

КУДА

Куд у немиру лутам свом –  
‒ питате, куд и циљу ком?

Питајте бурни облак пре
ил'  морски талас ‒ куд он гре,

кад онај који креће свет
у завитлан га дигне лет.

Ни облак, ни ја, ни вал љут
не знамо своје судбе пут;

ал' једно моје срце зна
да никад пред њу не смем ја,

и да на земљи нема тој
места где бол би прошо мој.
 ▼▲

Велимир Живојиновић Масука
рођен 3. децембра 1886. године

ЗИМА

Прене се дан, прими 
срца мог као буђење, 
на путу зими.

Цео се видик сними
ко звона последњег суђење.

Зашкрипи подне, прође. 
Брава раструже челиком. 
Тамничар дође.

Душа по покрову пође 
тихо молепствију великом. 
▼▲

Кристина Росети
pођена 5. децембра 1830. године
умрла 29. децембра 1894. године

ПОЧЕТАК

Почетак шта је? - Љубав то је. 
Шта је жиивот?  - Љубав само. 
Циљ нам шта је?  - Тек нас двоје 
Што с љубављу корачамо. 

Шта је драже од љубави? 
 - Небом, земљом можеш заћи, 
Ал' ко љубав драгоцено 
Нигде ништа нећеш наћи. 


Све досади сем љубави, 
Све нас изда, све дотраје – 
Само љубав доликује 
Нама двома, јер вечна је.

Превео Миломир Илић
▼▲ 

Јован Јовановић Змај
рођен 06. децембра 1833. године

ЉУБИМ ЛИ ТЕ 

Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил' љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава. 
▼▲

Халил Џубран
рођен 6. децембра 1883. године 

ДРЖИ ЛИ РУМЕНИЛО ЈУТРА

Држи ли руменило јутра
срце ноћи
чврсто на својим грудима?

Брине ли се море
о мртвима у својим дубинама? 

Попут зоре 
уздише се моја душа, 
без оклопа и невезана. 

Попут усковитланог мора 
понире моје срце 
у моје дубине, 
у потонуле олупине 
бродовља и влажне земље. 

Не хватам се на оно 
што се лепи за моје пете.

Храним се летом –
недокучиве висине.
▼▲  

Василиј Симоненко
умро 13. децембра 1963. године

ДУНУЋЕ СМРТ

Дунуће смрт из зарђале трубе,
И ја, заборавив да пролази рок,
У лету за тобом, кроз светло ћу кубе
Поћи у жуте кудраве звезде ток.
У свемиру ћу његов бескрај таћи,
Као гост незван свуд ћу да пролећем,
И ту ћу неумољиву, чврсту наћи
Тебе, богињо и суза и среће.
Па ћу под шатром осликаног неба
Да пољубим твоје очи зле и худе -
Узећу све, о блуднице, од тебе
Чиме на земљи обилазиш људе.
▼▲

Добриша Цесарић
умро 18. децембра 1980. године. 

СЛАП

Тече и тече, тече један слап; 
Што у њем значи моја мала кап? 

Гле, једна дуга у води се ствара, 
О сја и дршће у хиљаду шара. 

Тај сан у слапу да би мого сјати, 
И моја капља помаже га ткати.
 ▼▲

Јурај Јуре Каштелан
рођен 18. децембра 1919. године

ЧАРОБНА ФРУЛА

Јави се у мени ријеч
И бризне као вода жива.

О узак ми је овај свијет
За огањ што га чело скрива.

Не знам му извор. Незнан звук
Звјездано у мени звони.

О узак ли је неба лук
за крило што га немир гони.
 ▼▲

Коста Рацин
рођен 22. децембра 1908. године

ЈУТРО ИЗНАД НАС

Из даљина се плавих вију
сунчеве златне зраке,
из даљина се плавих лију
јутарње росе влаге.

По дугим, меким ширинама равним
магла се танка вуче
а по селима заспалим ‒ малим
шумор тајновито хуче.

Шумори ‒ у срце тугу точи
за црне земље робља,
шумори тајно за мртва поља
за села и градове ‒ гробља.

Ех, ове дуге ширине равне!
Ех, ови јадови пусти!
Сурови угарци, мртви и тамни
сломљене маслине грана.

По њима зној се људски пуши
и тијело крваво цвили
у њима никада радости нема
а сунца радосног има!

Сва ова росна и влажна јутра
у грудима тињајућ' копне,
копне и као бура поју
и као огањ жаре.
▼▲ 

Луј Арагон
умро 24. децембра 1982. године

БЕЗИМЕНА

Поверићу ти једну тајну
Време си ти
Време је жена – oно осећа
Потребу да му се удвара и да се клекне
Пред његове ноге као кад се хаљина рашири
Време је као коса бескрајна
Очешљана
Огледало које дах замућује и дах разбистрава
Време си ти које спава у зору када се буди
И као нож си који пролази кроз моје грло
Ох што не могу да искажем
Ту непролазну мору времена
И најгоре је
Што је жеља бескрајна и неиспуњена
Та жеђ ока кад ти корачаш по одаји
Ја знам да не треба разбијати чаролију
Много је горе него да те осетим страном
Да бежиш са мислима изван нас
И срцем већ у неком другом веку
Боже мој како су речи тешке
А уствари јесте то
Моја љубав изнад задовољства
Моја љубав
Ван домашаја данашњег ударца
Ти која куцаш
На моју слепоочницу као часовник
И ако ти не дишеш гушим се
И по мојој пути колебаш се
И застајеш својим стопалом
Велику тајну хоћу да ти кажем
Свака реч
На мојој усни сиротица је која проси
Једну ситницу за твоје руке
Стварчицу која тами под твојим погледом
И зато ја кажем тако често да те волим
У недостатку довољно јасног кристала
Израза који би ти ставила себи око врата
Не вређај се због мог простачког говора
Проста је вода која изазива
Тај непријатни шум у ватри
Рећи ћу ти велику тајну
Ја не знам
Да говорим о времену које на тебе личи
Ја не знам да говорим о теби и ја се правим
Као они који врло дуго на перону станице
Машу руком пошто су возови отишли
Шака се смирује тек под новим теретом суза
Хоћу да ти кажем велику тајну
Бојим се за тебе
Бојим се онога
Што те прати вечером ка прозорима
И гестове које ти чиниш
Од речи које се не изговарају
Бојим се времена брзог и лаганог
Бојим се за тебе
Хоћу да ти кажем велику тајну
Затвори сва врата
Лакше је умрети него волети
Зато ја себе мучим животом
Љубави моја.
▼▲ 

Мирослав Крлежа
умро 29. децембра 1981. године

ПЈЕСМА СВЈЕТИОНИЧАРА

Ја сам потпуно сам са својим празним собом,
са свјетиљком у тмини, са свјетиљком и гробом,
ја сам потпуно сам са самим собом.

Ја сам потпуно сам са својим празним домом,
са својом лађом и својим бродоломом.

Свјетлости моје путују по тмини,
и лете ко ракете пламена сигнала,
из блата и магле, из глупости и кала,
опет је једна пјесма као звијезда пала.