http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Александар Јовановић



НИШТИНА

Смрт је поподневна дремка без снова.
Црне кесе и беле лешине,
бели чаршави и црно месо.
Гробари мотају дуван.
Патолози пребирају златне очњаке.
  
Бритки језик је сасушена кора банане.
Попуцали капилари се грушају.
Црвени пегави памук
прекрива бухаву ништину.
Смрт је поподневна дремка без снова.

▼▲


ПОЛУЖИВИ ДАНИ

Заборав је тренутак када се земља и небо споје.

Запалио је свећу и отишао гордим кораком.
Дуго га већ посматрам,
Почињем да се бринем.
Још сам млад и желим да живим.

Касиопеје сјај почетком јула,
петнаест минута после поноћи.
Дуго је гледам и све јој признајем. 
Ружа је најлепши цвет. 

Нагони духа испуњеног
демономеланхоличарским ожиљцима
вуку ме к њему.
Слушам Листа, дивни Мефисто.
Зашто ми мрак буди сећања.
Желим да се вратим. 
Још увек сам млад могу да се вратим.

Јутро.
Све је већ заборав.
Јер свака секунда ново је поглавље.
Журим да га поново видим.
Њега и његов корак горди.
Јутрос га нема,
бринем се,
не желим да оде.

Предвече.
Љубав свира лиру.
Поливени грцамо у збуњености.
Пар шари на папиру 
као хаику освештан крстом,
помислих љубав, љубав
и збрисах јој сузу ломљеним прстом.

Дан.
Још увек га чекам.

▼▲


МОЛБА

Молио сам за спасење, 
знам да си ме одгурнуо,
високо је твоје бдење,
можда ниси добро чуо.
   
Молио сам се за њиве,
кишне дане, ране шљиве
и за глуве и за неме,
само време губи време.

Молио сам се за наос,
Боже, нек се смири хаос,
мислио сам биће мира,
тамбурица тихо свира. 
Ал' ништа од тога!

Помози нам божји сине. 
Да ли видиш све те кује?
Знам да гледаш са висине,
преваранте и буржује
или попа како псује, 
ал' ни њему није лако.

Помози нам божји сине.
Све што видиш није фол,
неуки нам вичу с бине,
да је живот само бол.

Баци барут и чистоту,
освештану са небеса,
па нам даруј сву дивоту,
мало воде и чен меса.

Ако хоћеш ти услиши, 
ако нећеш ја се бојим
и од вишег има виши,
кунем ти се оцем твојим!

Едвард Мунк, Меланхолија, 1892.