КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Милан Кујунџић Абердар је рођен 28. фебруара 1842. године у Београду. Био је познати песник, један од првих српских филозофа, политичар, дипломата, заду-жбинар. Важио је за изванредног говорника. Потиче из имућне и образоване грађанске породице. Основну школу је похађао у Београду. После уписује немачку гимназију у Панчеву, али због здравствених проблема отац га враћа у Београд где завршава седам разреда гимназије, колико је тада трајала у Србији. Уписује се 1859. на правни одсек Лицеја у Београду одакле је после две године удаљен због упорног протеста против неких неморалних појава, али је после годину и по дана професорски савет поништио одлуку и накнадно му признао све школовање. Студије прекида због турског бомбардовања града са калемегданске тврђаве, јуна 1862. после чувеног догађаја на Чукур чесми, и тада постаје коњички десетар у српској војсци. После одласка Турака, захваљујући стипендији српске владе, одлази на студије филозофије у иностранство. Студирао је једну годину у Бечу, другу у Минхену, трећу на Сорбони у Паризу, а у јесен 1865. је дипломирао на Оксфорду. Тада већ полиглота, 1866. се враћа у Србију. Запослио се у Министарству просвете, а наредне године постаје професор и шеф катедре на Великој школи. Изабран је за члана Српског ученог друштва 17. 10. 1866. чији је био секретар (1873-1882) и уредник  Гласника Српског ученог друштва.  

Абердарев немирни дух је пратио политичка дешавања у Србији и на изборима 1867. гласа за кандидата који није био по вољи полицијe и бива протеран из Велике школе. У том периоду се јавља као песник лиричар. Објављује збирке песама: Абердар, Први јек (1868), Други јек (1870), један спев и шест певања Српски Патријар или С Дежаве на Дунаву (1866), и баладу Невеста хајдукова. Редовно је писао и за књижевни часопис Даницу где му је објављено и неколико приповедака: Ноћ на Дорћолу, Београдски змај и Бачка Лала. Поезија му је била родољубива и романтичарска, уз позиве омладини на устанак против угњетача и за уједињење. Имао је значајну улогу у либералном Омладинском покрету, и 1866. је био један од петорице одборника Уједињене омладине српске. На опште изненађење, Намесништво које је владало после погибије кнеза Михаила поставило је Абердара 1868. за секретара Полицијског одељења Министарства унутрашњих дела. Даје оставку 1871. да би могао уређивати лист Млада Србадија (1871-1872). Годинама је радио у неколико часописа као уредник, аутор или рецензент: Вила, Млада Србадија, Годишњица, Гласник Српског ученог друштва.

Учествовао је у српско-турским ратовима (1876-1878) и због тога унапређен у чин мајора, а касније и потпуковника. За политичке и ратне заслуге добио је Медаљу обновиоца Српске Краљевине, Сребрну медаљу за храброст, Златну медаљу за храброст, Медаљу Црвеног крста, Таковски крст IV степена с мачевима, Таковски крст III степена, Орден Белог орла III степена, Орден књаза Данила II степена, грчки орден Спаситељ II степена.

Био је потпредседник Народне скупштине (1881-1882), а затим 1882. именован за посланика Краљевине Србије у Риму. Потом је обављао функцију председника Народне скупштине до 1885. када постаје министар просвете. На овом положају je 1886. и 1887. био веома активан и увео предшколски рад с децом, основао девојачке школе и девојачке радне школе, подигао је ранг гимназије на осам разреда, а Богословију на ранг више школе. Учествовао је у доношењу Закона о Српској краљевској академији. Због болести је пензионисан и 1891. пише тестамент којим сву имовину оставља Српској академији наука с обавезом да образује Задужбину Милана Кујунџића Абердара. После другог светског рада задужбина је престала са радом.

Умро је у Београду  14. новембра 1893. године где једна улица носи његово име.

 МОЈ ЗАВЕШТАЈ

Сунце мога века већ се клони западу. И стање моје већ и државом је оглашено као стање мира.

Ја могу дакле мирном савешћу да већ закључим свој рачун о судбини стварне тековине своје.

То не смета мојој неодољивој жељи и намери да рачуне моралне тековине своје закључујем док сам жив.

Милујући живот, мило ми је да наредим, како ће и онда, кад вечно заспим, да се чини са оним што се у друштву мисли зове да је моје.

Ја имам само један прави аманет, једну малу жељу, која и мојим драгим пријатељима у срцу је, а то је: да у човечанству напредује мој српски народ кога сам јако волео. Једина би моја молба била да ми се опрости, ако нисам учинио онолико колико сам желео.

О ономе, које не долази у јавно, ни у законски оквир, ја желим да обележим облике и границе својим законитим завештањем.

Прво, желим да рукописе и књиге моје прими први пријатељ мој од детињства Стојан Новаковић, или његов драги син Милета. И овлашћујем да из рукописа научних може и да се објави, ако би се нашло штогод ново или добро.

Друго, молим да моје песничке белешке и све оно што се дотиче осећајне стране живота мога, прими мој најбољи друг, присан ми по осећању, Чедомиљ Мијатовић, те да у овоме прочита мој живот.

Треће, молим своју премилу Српску краљевску академију да прими као својину, по старом обичају мудраца, мој летњиковац Звезду на Брду Топчидерском.

Пето, наређујем да се Српској краљевској академији одвоји од мог имања 1.500 дуката, на одржавање летњиковца и оправке потребне.

Десето, молим да старатеље о свему овоме именује Српска краљевска академија и овлашћујем је да у име моје умоли удесне пријатеље за ову услугу пријатељску.

 

У Београду

16. фебруара 1891. год.

Милан Кујунџић Абердар

ТЕШКУ НОЋ  

Још отворен стоји прозор мали,

Видећу је... чежња ми се пали,

Чисто леће корак неједнак!

Хеј, месече, та ман' се облака,

Или боље, нека мрака, мрака —

На прозору чујеш шапут лак?

Срце стане, куца, куца, стане.

Шта л' то миче, па опет омане?

Глас мој тепа тихо "лаку ноћ!"

Ветар пирне... та беше ли тамо?

Завеса се опет љуљне само.

Шапље л' одзив? Шапље: тешку ноћ!

ЛАБУД СЕ КУПА

Лабуд се купа у реци малој,

Спустио главу на беле груди,

Кроз меко грање, кроз густи хладак

Речицом плови, речицом блуди.

О, плови, плови, лабуде мали,

Куда те носе сребрни вали!

О, плови, плови, лабуде мали,

Куда те носе сребрни вали!

Милан Кујунџић Абердар