КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

КАДА ЧИТАТЕ, НИКАДА НИСТЕ САМИ

 

Зашто записујемо своје мисли, чак и онда када дјелују помало несувисло? Можда је то једноставно потреба да се остави траг.

Зашто другима, најчешће потпуно непознатим људима, повјеравамо своју интиму? Ваљда због оног Пјесниковог побратимства лица у свемиру.

Није ли то макар дјелић објашњења за ове „истргнуте листиће“ из мог „интимног бревијара“, писаног „зарад свога разговора“?

 

1. септембар

Данас је почела нова школска година.

Некада су ђаке прваке у основним школа првог школског дана у школским двориштима, фислуктурним дворанама и учионицама дочекивали њихови пјесници, углавном они чије ће стихове наредних година учити из својих читанки. Данас, нарочито ако је изборна година и ако се ускоро бирају општинске скупштине и државни парламенти, писце су потиснули начелници општина, градоначелници, одборници и посланици, посебно они који би жељели да обнове мандат.

Тако првог школског дана, у изборној години, каква је, ова у Републици Српској, а онда их наредне три године нема у школама, чак ни када кров школске зграде прокишњава, фасада отпада и пријети ђацима, горива за загријавање учионица понестаје.

Није толико проблем у томе што политичари посјетама основцима, па и првачићима, желе да придобију гласове њихових родитеља и наставника, него више забрињава што су у посљедње вријеме школска врата све чешће, да не кажем чвршће, затворена живој пјесничкој ријечи, како волимо рећи. А некада су и велике фискултурне сале биле претијесне да приме све ђаке који су с радошћу дочекивали књижевнике из лектире или оне који ће тек постати лектирни писци. Послије тих гостовања у школским библиотекама отимали су се за њихове књиге.

Зашто је данас стање сасвим другачије? Разлози су вишеструки, али их, прије свега, треба тражити у томе што школе немају новца за такозване ваннаставне активности, а ни слабо плаћени наставници нису баш претјерано заинтересовани за ораганизовање таквих манифестација.

И онда, питамо се зашто ђаци све мање читају књиге предвиђене програмом обавезне лектире (о другима да се не говори)? Жива пјесничка ријеч највише доприноси развијању љубави према књизи. Томе писци много више могу дипринијети него они који се боре за још један мандат. Зато им треба широм отварати врата, не само на почетку школске године.

 

7. септембар

Данас ми је, у фејсбук поруци, пјесникиња Лара Дорин послала врло занимљиво размишљање о књигама које пишемо:

„Постоји читава метафизика оног што није материјало и видљиво. То се и кроз поезију тешко отвара, тај други свет. Ми остајемо у књигама  живи заробљени, вечно. Као у бајци Успавана лепотица. И спавамо док нас не пробуди прави читалац. А таквих је мало. Прави читаоци су као принчеви и принцезе.

Не може свако ко књигу отвори са њом се саживети. Потребна је та друга димезија коју човек својом муком, својим мислима отвара, као по оној мудрости: Тражи и даће ти се, куцај и отвориће ти се!

Јер ко тражи реч, ко јој тежи она ће му доћи, и то не једна...

Није лако бити заробљеник  својих књига, али ја мислим да је песник само тако жив, а све остало је припрема за поезију, за писање.“

Мудро речено! То је једино што бих овоме, у овом тренутку, могао додати.

 

5. октобар

Данас је Свјетски дан учитеља.

Мислим да ни овог пута министар просвјете није путем новина, радија и телевизије упутио честитку онима чије би, нећу рећи занимање него – послање, требало писати великим почетним словом.

Први разред основне школе завршио сам у Горњим Вијачанима, сусједном селу које припада прњаворској општини. Много тога сам заборавио, чак и име учитељице, само знам да сам морао од куће до школе, уз брдо и низ брдо, често и кроз снијег из кога ми је једва вирила глава, ићи нешто више од шест километара и исто толико од школе до куће, каткад и по таквој врућини на којој се, како народ каже, и камен топи. Памтим такође како сам, када сам добио буквар без корица, у повратку кући каснио најмање три сата и изазвао праву пометњу у породици, јер сам сваки час застајкивао и уплитао поглед у шарени, дотад невиђени свијет који се преда мном отварао из реалистичким маниром рађених илустрација. Можда ми је ипак из тог периода најупечатљивије сјећање на чоколадне бомбоне (двије-три, не више) које сам у школи за Нову годину добио из Унриног пакета, па их стиснуо у шаку да их подијелим са двојицом млађе браће, а кад сам стигао кући на длану је била само тамносмеђа мрља на коју су капале моје сузе.

У други разред сам прешао у Шњеготину Горњу, јер је и моје родно село добило школу. Учитељицу Љубицу, супругу командира мјесне станице милиције, памтим више по њеној сестри, коју годину старијој од нас ђака, која је била обучена „по градски“ и личила нам на принцезу из прича каквих је било у нашим читанкама. У трећем разреду дочекао нас је Учитељ (морао сам овдје употријебити велико почетно слово!) Вељко Лаушевић. Млад, лијеп, рјечит, благо насмијешен и кад нас је корио због несташлука или ненаписане задаће, ауторитативан, господственог држања, ријечју – човјек због кога сам зажелио да и ја будем учитељ. Када сам прешао у Теслић, у пети разред, више сам жалио што се растајем од њега него од родитеља. И сада је мој Учитељ, мада у позним годинама, виталан, живи у Бањалуци и не пропусти ниједну моју промоцију новообјављених књига.

Данашњи дан је прилика да се сјетимо свих оних лучоноша, како смо их некад звали, који су блатњавим друмовима стизали у сеоске школе, често смјештене у незавршене задружне домове, распакивали оно  мало ствари и одјеће што су доносили у картонским коферима, провјеравали хоће  ли под њима издржати зарђале жице на војничким или болничким гвозденим креветима који су их, крај шпорета фијакера, чекали у учитељским скученим становима и распитивали се има ли неко у околини ко би им могао бар сваког трећег дана умијесити и испећи погачу, а уз њу шта се нађе. Нису се жалили на услове живота и рада, предводили су мјештане у електрификацији, изградњи путева и водовода, радили на описмењавању и формирању културно-просвјетних друштава. Учитељице су држале домаћинске и здравствене курсеве и, уз свјетло петролејки, подучавале сеоске дјевојке ономе што су њихове вршњаке у грађанским друштвима училе на женским лицијима.

Касније су учитељи с поносом причали колико међу њиховим бившим ђацима има добрих мајстора и техничара у фабрикама, професора, инжењера, љекара, успјешних привредника и политичара, па и доктора наука.

А данас? Ко данас мари за учитеље? Штрајковима се боре за плату која ће им омогућити голо преживљавање, радна мјеста су им све неизвјеснија, ријетко се одазивају на свечане скупове својих бивших ђака, јер за то немају пригодне гардеробе.

Чак им они од којих се то очекује забораве честитати њихов празник – Свјетски дан учитеља.

 

6. октобар

Одгледах вечерас, у Дому омладине, монодраму о Момчилу Настасијевићу „Песник за песнике“ у извођењу њеног аутора Ивана Перковића, глумца који је као гост недавно у Дјечијем позоришту Републике Српске сјајно одигао улогу Тома Сојера. Утисак је врло повољан. Ипак, Перковићу је сценски покрет много, много јача страна од сценског говора, који је ипак важнији за казивање поезије. Складност покрета и говора, увјерљиво дочаравање ситуција кроз које је пролазио, по многима, најзначајнији српски пјесник између два свјетска рата и беспријекорна дикција у сјајној интерпретацији надокнадили су оно што није могло да пружи „грло“.

Охрабрујуће је то што су ученици бањалучке Гимназије, с којима сам гледао монодраму, били врло пажљиви гледаоци и што их је дубоко дирнула Настасијевићева поезија.

 

13. октобар

Боб Дилан је, како је данас саопштено, добитник Нобелове награде за књижевност за 2016. годину. Велико изненађење! За многе, наравно, и чудно. Ако Нобелов комитет тако мисли (ако стварно тако мисли), нека му буде! Лијепо Дилан пјева, занимљиви су и текстови пјесама које пише да би их пјевао, али сигирно има у свијету писаца који су заслужнији да добију ову награду. Када сам чуо вијест, мој једини коментар је био: Сада би и НИН-ов жири морао своју награду додијелити Бори Ђорђевићу, мада не пише романе! (Узгред, неколико писаца је добило ову награду за књиге које заиста ни по чему и не личе на роман.)

Вечерас је, у организацији Друштва чланова Матице српске у Републици Српској у Бањалуци одржано књижевно вече Стевана Тонтића кога су надахнутим бесједама портретисали Дејан Ђуричковић, Младен Шукало и Ранко Рисојевић  (он Дилана упореди с нашим Душком Трифуновићем).

Стеван се ваздизао до неба и силазио у подземље за својим стихом, као какав витез скепсе у људској души, праћене иронијом. Он се у поезији као подругује и пркоси, а заправо њежно срцем додирује врхове трња у својим пјесмама.

За њима, Стеваном и стихом, пазећи да не згази мрава, корачала је брижна Мајка и опомињала сина да се чува Поезије. Непримјетно, као кад Бог гледа стадо расуто по планинским пропланцима, Отац их је обоје надзирао, страхујући да ће побјећи од себе или у себе.

Док говори пјесме, Стеван гледа како публика удуше стихове, као несрећник чист ваздух када га неколико дана послије потреса извуку испод рушевина.

Штета што овом догађају није присуствовало више посјетилаца.

 

17. октобар

Волим октобарске крошње дрвећа. Такву раскош боја не могу наћи ни код Реноара.

Када сам био дијете, упорно смо на слику трешње која се налазила изнад куће, чије сам контуре преносио на листове из блока за цртање, наносио слојеве водених бојица, не бих ли у лишћу које је добијало боју бакра запалио пламичак јесењег руменила. Чинио сам то све док не бих исцртао све листове или док ме мајка не би почела да грди што немилосрдно трошим папир („Знаш да немамо пара да купимо нови блок“, брижно је говорила), а отац стиснуо моју ушну ресицу и вукао је све док ми се пред очима не би појавиле искре које су, како сам мислио, једине могле распалити онај жељени пламичак у трешњиној крошњи.

Данас је све до касног поподнева био ведар дан и никако нисам могао одвојити поглед од крошње дрвета којем не знам име, стотињак метара удаљеног од моје зграде. Надвисују га и иза њега се кочопере три брезе, чије лишће тек незнатно нагриза жута боја, с његове десне стране су два, а с лијеве четири четинара, борови и јеле, зелени као да су тек ушли у мај.

Моје дрво има боју крошње коју не знам именовати ни описати. Лишће је негдје између блиставожуте и наранџасте боје. Под сунчевим зрацима гране пламињају растопљеним златом, а када се између дрвета и сунца раскрили облак, учини ми се да је крошњу омотала танана копрена од растањеног ћилибара која је у себе заробила мајушно сунце, омотано прозирним облачком магле.

Ближи се вече и сигуран сам да у мом дрвету неће букнути пожар.

Гледаћу га још неколико дана, јер знам да ће моје мисли водити на далеке брежуљке дјетињства, а кад лишће почне да опада, поглед нећу више усмјеравати у том правцу, јер не бих могао да посматрам то болно разодијевање и гашење пламена какав ниједан сликар не може пренијети на платно.

6. новембар

Јутрос, када сам пошао да купим новине, дочекао ме јак, врућ, нездрав вјетар. У ковитлацу је носио суво лишће платана, липе и брезе, дрвећа кога највише има око моје зграде, и слагао га у гомилице, прмјештајући их сваки час по асфалту с једног на друго мјесто. Угледах и понеки храстов или церов лист, мада нигдје у близини нисам видио то дрвеће.

Јесен је, осјећам је и у костима.

По повратку записах:

Таблета је стајала у грлу као грана коју бујица закачи за грм на обали подивљале ријеке. Ни горе, ни доље, узалудни су гутљаји воде, пролазе крај ње као мутни брзаци, сву снагу троше на клокотање, а таблета пркосно стоји тамо гдје се зауставила закачивши се за некакав израштај на унутрашњости опрљеног гркљана.

Ватра у таласима осваја један по један дио тијела. Прво се разбуктава у грудима, затим се пење у главу и жари унутрашњи дио чеоне кости, расплињује се по лобањи, силази низ врат и кичму, кроз руке и ноге допире до јагодица прстију, гори под ноктима, хоће да их почупа.

Стискам зубе и гутам камен који расте у грлу, а грло се све више стеже, тешко пропушта ваздух, па ми, при напињању да ускркнем макар гутљајчић кисеоника, из мутног погледа, пред којим све у соби подрхтава и руши се без икаквог шума и лома, избијају ројеви ускомешаних звјездица.

С напором устајем, прилазим прозору и приљубљујем чело уз хладно, замагљено стакло. Напољу ројеви пахуљица у таласима запљускују прозор, а из мојих очију, кроз капљице зноја, међу њих се усијецају варнице које гасну у додиру с густом бјелином која се шири и према небу и према земљи, и у дубину и у ширину...

Ковитлац сувог лишћа, ковитлац сњежних пахуљица. Наоко, никакве сличности. Ипак има. То што записах подстакнуто је вјетром који је на својим крилима носио прохујало љето и дио је мог сомнабулног сна који се јавља повремено, нарочито када ме захвати температура. Прије дванаест дана, по повратку у Нови Сад са Сајма књига у Београду, гдје ме дочекао мој нови роман Громада, објављен у издању новосадског „Прометеја“ и Фондације Бранко Ћопић у Бањалуци, морао сам у кревет. Љекар је установио почетак упале плућа, услиједили су антибиотици и други лијекови. И, наравно, кошмарни снови, па и један облик овог што га записах. А то што записах биће највјероватније почетак нове дуже прозе. Романа или приповијетке, видјећемо. Углавном, већ дуже ме прогањају и у поприлично јасан мозаик слажу се чудесни снови који ме враћају у дјетињство. Траже да буду записани и морам им удовољити.

 

10. новембар

Кроз прозор уплићем поглед у јесење јутро које настоји да растјера маглу и сивило. Да ли то киша сипи или је само измаглица? Стазом за пјешаке жена шета пса. Вирка испод кишобрана, пружа слободну руку, провјерава, па га на крају склапа. У добар час, јер њен псић, нешто већи од мачке, чиграст, јурну на неколико пута већег џукца који је наишао травом крај стазе. Онај већи узвраћа напад, псић заштиту тражи уз женине ноге, она склопљеним кишобраном тјера великог пса. Чарка се завршава тако што псић наставља да трчкара пред смеђокосом женом, а онај већи, не подвијајући реп, одлучан је да и даље обија росу са траве која се још зелени као да је Ђурђевдан.

Не знам зашто, али ме тај сукоб псића и пса подсјети на прекјуче завршене изборе у Сједињеним Америчким Државама чији су резултати саопштени јуче ујутро. Побиједио је Доналд Трамп, кандидат на кога је мало ко типовао на кладионицама. Што се тиче међународне политике, мислим да би однос охоле велесиле (њеног капитала, заправо) према Балкану био исти и да је побиједила Хилари Клинтон. Два потпуно различита типа, а у суштини једнако погубна за политику!

Боже, какви су све данас људи на челу великих и малих држава! Има ли више политичара и државника сличних Черчилу, Рузвелту, Де Голу, Гандију, Нехруу, Насеру, Хрушчову, Кенедију? Па и Стаљину и Титу, ако баш хоћете?

Јуче је први снијег забијелио пристранке око Бањалуке. Сјећање на ту слику одагна ми туробне мисли. Ено Доналду Трампу његове Америке и оних који протестују против његовог избора, а ја ћу потражити књигу Јесењинових стихова у препјеву Пешића и Марковића, јер ми негдје у подсвијести, као прапорци на тројкама упрегнутим у санке на којима се возе Наташа Ростова и Ана Карењина, звоне његови стихови о снијегу који пада, пада...

 

11. новембар

О писцу треба да бесjеде писци, а научници нека зборе на научним скуповима.

То је закључак који ми се намеће послије свечане академије поводом стогодишњице смрти Петра Кочића, одржане у Бањалуци, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске и Српске академије наука и уметности.

Горан Петровић је, надахнутом бесједом, показао да се прича на најбољи начин освјетљава причом, какву је о Кочићу испричао аутор Опсаде цркве Светог Спаса, Ситничарнице 'Код срећне руке' и других дјела која утискују снажан печат у савремену српску прозу. Осјетила је то и многобројна публика и наградила га дугим аплаузом.

Та Петровићева прича на искрен и топао начин казивала је о томе како је у његову породицу, док је он још био дијете, стигао први комплет сабраних дјела неког писца. Био је то комплет Кочићевих дјела, али – авај! – имао је два друга и трећи том, а онај први, с Јазавцем пред судом, отишао је неком другом, ко вјероватно није добио други том.

Прича о томе да је отац на уличног продавача књига био љут више због тога што је онај други купац остао ускраћен за други том, него што он није добио први, била је изврстан оквир да се говори о Кочићу, бунтовнику, народном трибуну и писцу који је  моћном приповијетком, исприповиједаном здравим народним језиком, обиљежио и обогатио српску књижевност.

Ваљало би да из овог извучемо поуке, па да нам пригодне свечаности, на које долази разнолика публика, различитог образовног нивоа, не личе на уско специјализоване симпозијуме.

 

12. новембар

Не би, чини ми се, имало смисла ископавати кости ових мртваца и поново их сахрањивати у мјестима живих потомака, далеко од овог вјечног почивалишта  у пустом али ипак драгом, своме родном крају. У космичкој тишини. Ако ико, они ће проникнути у саму срж ове и оволике тишине.

Тако, у својим родним Грдановцима, над гробовима оца, мајке и других својих најрођенијих, размишља пјесник Стеван Тонтић, у путопису (који је више од тога) Један дан у крајишком завичају, посвећеном Бранку Ћопићу, о стогодишњици његовог рођења, објављеном на блогу Миљенка Јерговића. Путујући од Бањалуке до у посљедњем рату до темеља разрушеног родног села, Тонтић на врло занимљив и по много чему оригиналан начин описује то што види, призивајући успут сјећања на доживљаје везане за та мјеста, нарочито на запамћења из дјетињства.

Како писати, двадесет година по завршетку рата, о свом историјски потопљеном завичају под Грмечом? На питање које сам себи поставља, пјесник одговара текстом: једноставно, не дозвољавајући емоцијама да надвладају чињенице.

Текст који заиста вриједи прочитати!

 

15. новембар

Округао, крупан до распрснућа, сличан огромној Мулићевој калајисаној тепсији из Ћопићеве приче, с мрвицама злата и угља расутим по дну, синоћ ми је тај насмијани бекрија, увијек загонетног осмијеха, намигивао с ведрог, тананом копреном магличасте свиле прекривеног неба. Гледај ме, као да ми је говорио. Никад ме овако великог ниси видио, а сигурно ни нећеш, јер сам над твојим крајем овако моћан и овако свијетао био прије шездесет осам и поново ћу бити тек за осамнаест година. А ко ће гдје тада бити, не знам ни ја који сам вјечан.

Слиједећи језик астронома, медији га назваше супермјесецом. Јуче је од Земље њен једини вјерни природни пратилац био удаљен само 356.511 километара. Када јој је тако близу, онда, према подацима америчке агенције НАСА, дјелује као да је за четрнаест процената већи и за тридесет одсто свјетлији него када се налази на „нормалној“ удаљености.

Дуго сам га посматрао и настојао да продрем у његову душу, увјерен да је има. Да није тако, зар би Мјесец измамио толико уздаха заљубљених и зар би кроз вијекове инспирисао пјеснике да му посвете хиљаде и хиљаде пјесама?

 

16. новембар

Испод прозора моје собе радници предузећа које брине о градском зеленилу данас су посадили три јеле, добро развијене саднице, високе око метар и по. На једну од њих овог часа (14,42) слетјела је крешталица, креја, сојка, птица са много имена чијим шареним крилом ловци украшавају шешир, шумска љепотица  коју до сада нисам видио у граду, међу стамбеним зградама.

Она моја љетос осушена јелика добила је замјену, а моја осјећања су помијешана: радујем се новим садницама, а жалим што сам остао без дружбенице која ми је сваког дана весело махала гранама пуне тридесет четири године.

Сада ми ништа друго не преостаје него да дочекам да младе јелике надвисе кров моје четвороспратнице.

 

17. новембар

Писцу који оцјењује своје дјело не треба вјеровати, као ни родитељу кад говори о својој дјеци. На читаоцу је много већа одговорност; оно што чита, он мора да просијава и кроз срце и кроз ум.

Синоћ сам, шетајући својим насељем, газио по гомилама сувог лишћа опалог са платана као по сметовима мећавом нанесеног снијега. Само, из лишћа исијава неко руменило зрелости, а из снијега невина првотност.

 

20. новембар

... кад читате добре писце, догађају вам се понекад невероватне ствари — одједном осетите да тај кога читате говори о нечему што тиња запретено негде у вама, и ви на зачуђујући начин сазнате да нисте сами, да је још неког мучило то што мучи вас; да нисте остављени, и да је једном још неког болело то што вас сад боли и због чега се ви сада распињете.

Ненадмашан је Андрић, баш у свему. Када прочитате нешто што је он написао или рекао, лако препознате и себе у томе, као што је и он своје болове препознавао у дјелима писаца које је волио.

Дуго је Драгослав Зира Адамовић покушавао да од нашег нобеловца добије изјаву за своју чувену рубрику Ко је на вас пресудно утицао и зашто, биљежио је из њихових разговора оно што му се чинило да је дио одговора на његово питање, али му Андрић то није хтио да ауторизује, већ је стално говорио да текст објави као некролог, када он оде с овог свијета. И тако се текст појавио у Политици 1975. Мени данас поново дође до руку и, поред оног дијела који говори о значају доброг превођења (о чему данас наши највећи издавачи најтиражнијих књига уопште не воде рачуна), најснажнији утисак остави мисао о препознавању читаочевог сопства у добром књижевном дјелу. 

 

29. новембар

Иза прозора бијеле лептирице у чудесом плесу плету чипкасту мрежу. Волим кад пада овакав снијег. Као да је неко рашчупао кудјељу вуне с преслице моје мајке, па крупне пахуљице препустио вјетру који се завлачи у крошње дрвећа и провлачи између зграда.

А можда то и нису сњежне пахуљице. Можда су конфете које нам небо шаље за негдашњи Дан Републике, велики празник пропале нам државе? Јер, колико могу да закључим, вјетар стиже низ Врбас, одозго од Јајца.