http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                20 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Критика
Папина кћи | Дарио Фо






Пише: Сања Живковић



Фоов роман Папина кћи представља осврт не само на лик и дело Лукреције Борџије какав до сад нисмо имали прилике да видимо, већ се на интересантан начин бави другим члановима породице Борџија, као и онима који су били у контакту са њима. Такође, ово дело је особено и по неким другим карактеристикама, о којима ћемо у наставку детаљније говорити.

Најпре се ваља осврнути на централну личност овог дела, тј. Лукрецију Борџију.  Досадашња књижевна дела углавном је приказују као жену лаког морала, која је ступила и у родоскрвне односе, убицу, прељубницу без трунке људскости. Фо слика нешто другачији портрет. За њега је она жена, чији је усуд то што је кћи озлоглашеног папе, због чега се можда и одлучио за наслов Папина кћи. Он не тежи осуди, већ узроцима за одређене Лукрецијине поступке који датирају из њеног детињства. Иако је приказује и као ћерку и као сестру и мајку, у назнакама, аутор ставља акценат на њену константну потребу да воли и буде вољена од стране мушкарца и сваки њен поступак биће у складу са тим. Тако ће, да би спасила првог мужа од смрти, пристати да се изјасни као да брак није конзумиран, док ће за другог учинити све да га спаси од погубљења, али ће Чезарова суровост победити. Трећи брак, такође је био плод жеље оца и брата, али је и у њему Лукреција постала жена која воли и која је вољена. Све време писац је приказује као  жену која не чини грешке само кад је вољена. Чим осети недостатак пажње и љубави, она је потражи у ономе ко је спреман да јој је пружи и ко са њом дели најчешће љубав према уметности. Такође, у овој књизи Лукерција је приказана и као изузетно вешта у вођењу послова, толико да јој је свекар Ерколе д`Есте до краја живота слепо веровао и као таквој јој поверио важне одлуке, које нису карактеристичне за жену тог доба.

Што се тиче осталих ликова, који су историјске личности, дати су у функцији што вернијег приказа Лукрецијиног лика, али тако да ни њихове индивидуе нису занемарене. Другим речима, сваки лик приказан је кроз поступке, који осликавају његову најдоминантнију особину. Међутим, из овога треба изоставити Родрига и Чезара Борџију, којима се Фо бавио детаљније.

Оно по чему је ово дело интересантно јесу његова структура и стил. Роман је подељен на увод и два дела, а сваки од њих на мање делове означене насловима, који су дати у форми или врцавих интригантних синтагми или таквих реченица. То за циљ има да заинтригира читаоце и проба да их наведе да наслуте о чему ће бити речи. У оквиру датих делова писац даје коментаре, који понекад имају духовит тон, а понекад се позивају на дати историјски израз, те добију и елементе дигресије. Због уплива реченица, које подсећају на разговорни стил, читалац стиче утисак да писац са њим разговара и дели неке своје недоумице и премишљања у вези са темом. Такође, дело је тако структурисано да се чини да је Фо са историјске мапе из времена Борџија „извлачио“ оне које су неопходне не само за Лукрецијин лик, већ и оне које су ту да дочарају целокупну атмосферу у Италији тог доба. Приметно је да физичких описа готово и да нема, те да је само на почетку у једном пасусу описана изузетна лепота Лукреције Борџије, а да је то надомештено бројним портретима који су уметнути у дело. Овај поступак могао би се тумачити као пишчева жеља да се  не бави описивањем ликова који су већ увелико познати историји, те да је хтео да се бави њиховим карактером и психолошким профилима. Фреквентност дијалога варира и највише их има у моментима Лукрецијине комуникације са мужевима.

Из свега наведеног можемо закључити да је Фо својим интересантним стилом читаоцима приказао Лукрецију Борџију, која има и позитивну страну, воли живот, виспрена је и спремна на све зарад оних до којих јој је стало. На граници историје, новине и књижевног дела овај роман је штиво које интригира и мами на читање, те као такво завређује пажњу.