http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                15 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Похвале






Приредила: Споменка Денда Хамовић



Похвала је беседа која на јединствен начин снагом речи слушаоцу, гледаоцу и читаоцу предочава оно што је јединствено и непоновљиво у култури, духовности и историји једног човека, друштва, света. Ван постулата етике похвала не постоји а то је Аристотел суштински објаснио речима: Сви напори људски у знању, умењу и бирању тичу се добра. Похвале су вредне спомена и памћења јер су проистекле из страсти речи а сведочанство су о личности, делу, жртви за незаборав. Зато је још називају и крилата реч јер је краси, више него друге врсте говора, узвишен и свечан тон. Красе је хармонија знања, истине, вештине, дара и љубави за узорно и трајно вредно у појединцу, народу, човечанству. Вредне су у пуном смислу јер бране постојаност и истину која доспевши у једно време постаје узор за сва времена. Имају вредност записа у камену.




Јефимија

 

МОЛИ ПОБЕДИТЕЉА БОГА
ДА ПРАВОСЛАВНА ВЕРА ХРИШЋАНСКА
НЕОСКУДНО СТОЈИ У ОТАЧАСТВУ ТИ

 

Похвала Светом кнезу Лазару  

 

У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те.

Господствовао си земљом Отачаства ти, и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане Отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара.

И тако две жеље постигао си: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.

Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена ти чеда и у многим мукама живот проводе, пошто су овладани Измаиљћанима.

И свима нама је потребна помоћ твоја, те се молимо: моли се заједничком Владици за вољена ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе.

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

Но ако си прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом.

Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у Отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати.

Сабери збор својих сабеседника светих мученика, са свима се помоли прославитељу ти Богу; извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодора, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук; моли да им се ода од Бога помоћ.

Дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.

На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато и мале награде чекам.

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.

Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.

 

(1402)

 

Антологија српских похвала (XIII-XX век)

Јован Пејчић, Београд, 2006.



Матија Бећковић

 


САМО ДЕЦА НЕ ПРЕСТАЈУ ДА БУДУ НАРОД
У ВРЕМЕ КАД ЈЕ ЈЕДИНО ПОШТЕНО И ПАМЕТНО – БИТИ ДЕТЕ

 

Похвала Душану Радовићу

 

Иво Андрић је некоме поверио как не воли да пише писма, јер му свака лепа реченица треба за прозу.

На разгледницама које је Душан Радовић слао пријатељима има више поезије него у читавим збиркама песама. Те реченице би се комотно могле укључити у његова сабрана дела. А писао је као што је говорио, и подједнако се мучио и са једним и са другим.

Нико није био дубљи на плићим местима, нико није трошио скупљи дар на јефтиним пословима, нико није заложио већу памет у свакодневној служби своме народу, нити смо имали крупније главе на нижим положајима.

Душан Радовић је Иво Андрић који је одбио да одрасте. Андрић који се постидео и почео да пише за децу.

У ствари, био му је потребан народ, а само деца нису престала да буду народ у време када је једино било поштено и паметно – бити дете.

Радовић је себе доживљавао као примењеног песника који ради по кућама, а сам је написао да је почео да пише за децу из кукавичлука књижевног и животног.

Сад је све готово, и кад му нико не може ништа, можда смемо одати последњу тајну. Тајну коју је песник и од себе крио.

Овај Змај после Змаја, пристао је да буде и писац за децу. Његов проницљив и довитљив ум само се послужио овим жанром као лукавством да на што безазленији начин покрене што крупнија питања, да што чистије, здравије и ведрије изрази што дубље и заумније садржаје.

Што је могло за децу, не би могло за одрасле. Све је казао као да неће, као да не зна шта говори, да би надмудрио и опростио онима који не знају шта раде.

Радовићеве песме имају дупло дно и могу се разумети најмање на још по један начин. Свака је уникат и свака је послужила као матрица са које су други отискивали оно најбоље што имамо у такозваној дечијој књижевности.

У нашој модерној поезији имамо мало шта озбиљније од Радовићевих дечијих песама, а скоро ништа слободније и дубље мишљено, необичније виђено и скупље казано – од његових афоризама.

Писао је за децу, а највише читалаца имао међу одраслима.

Исувише мудар да би био дубљи од свог језика и паметнији од свог народа.

Неостварена жеља била му је да напише буквар.

Мислим да би тај буквар био – за одрасле. Да смо га добили, имали бисмо рашчишћене бар основне појмове. Вратили бисмо се себи и још једном кренули испочетка.

Оваако смо остали без буквара и без Душана Радовића.

Али ако бисмо једном и ми на великом планинском венцу клесали главе наших великана, један од ретких који би то заслужио, а имао и одговарајућу главу, био би Душан Радовић.

 

(1984)

 

Антологија српских похвала (XIII-XX век)

Јован Пејчић, Београд, 2006.