КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Над стиховима Мирјане Бекчић

ЉУБАВ ЈЕ У НАДИ И ВЕРИ

 

Већ сами наслов друге збирке песама Мирјане Бекчић – Тако некако, наводи на помисао да је то књига о тражењу, али не било каквом ни било чега, већ тражењу нечег посебног, нечега за чим овај свет већ дуго жедни, па и песникиња. Читајући песме, искрене до краја и без зазирања од помисли „шта ће неко рећи“, увиђамо да је ово збирка трагања за љубављу. Песникиња, понекад, ту љубав идеализује дајући јој бајковити облик и смисао, али је то у ствари само хипербола која јој служи да би контраст био јаснији. Контраст између истинске и лажне, праве и привидне љубави. Љубави која је у свету трке за моћи и новцем замењена привидом вољења. Тако у песми Другачије – стиховима /Загосподари и мојом планетом/ која је на рубу твог свемира/ пева о љубави као давању (јер истинска љубав то и јесте), мада далекој, али и великој као свемир. А већ у песми  Безимена, тај контраст је изражен сасвим другачије /како сам у бесцење продавала осмехе,/ теби, за кога помислих познајем те/, јер у њој  Мирјана Бекчић пева о љубави тражења, узимања, што њој, као тананој лирској души, причињава терет, па каже: /док ћу ја наставити даље/ носећи сву своју љубав у недрима/ за неког коме је ко насушни хлеб потребна/. Уморна од тражења истине у себи и око себе, бежања од лажних и тражењу идеалних љубави и смисла живљења, песникиња, као и свет који нас окружује, клоне питајући се чему све то. Иде чак до невероватног песимизма својственог неким надреалистима, па у песми Убиство љубави с предумишљајем каже: /и знам убићеш ме заборавом,/ најстрашнијом смрћу/ од свих страшних смрти/. Поезија Мирјане Бекчић, мада по мотивима не много широког дијапазона (љубав и живот) никако није једнолична, шаблонска и досадна. Напротив, песме су разноврсне, пуне слика из спољашњег света осликаних унутрашњом страном душе. Слике су живе и у боји које трепере негде између црног и белог, унутрашњег и спољашњег. Танане душе, а ово и јесте поезија за осећајне читаоце, Мирјанине стихове могу доживети као своје. То је посебна снага песама у овој збирци, јер у ствари, сврха поезије је у том тренутку који сваки читалац осети на својствен начин.

Песникиња користи метафоре у приметно неуравнотеженом ритму. Као да то зависи од околности, или њеног расположења и надахнућа у којима је писала песму, јер могло би се рећи да има циклусе песама са и без метафора. Много је више оних са незнатним коришћењем метафоре као стилске фигуре, али ако се узму у обзир дањашњи поетски трендови онда је сасвим разумљива и донекле оправдана Мирјанина употреба метафоре тек у назнакама. Песме су писане слободним стихом, и то не елитовски  - где постоје неке норме у метрици, већ паундовски – слободне до краја, што је песникињи свакако дало већу могућност поетског изражавања. Треба напоменути да су све (или скоро све) песме устрофљене и то тако прецизно одређене, да се читаоцу може учинити да је крај песме после сваке строфе. Тиме је, без обзира на слободни стих песникиња Бекчић показала да је, као и многи песници пре ње, и те како водила рачуна о форми својих песама.

Но, и поред тога што је форма битна, поезија није форма већ суштина, а поезија Мирјане Бекчић јесте суштаствена. Њен стих, ма колико био емотиван и емоционалан (некад пренаглашено), непрестано трага за суштином љубави или свеопштег битисања човека као јединке и друштвеног бића. Човека који је само половина без сродне душе, где обоје постану целина тек љубављу повезани. О томе Мирјана врло успешно пева (Мене нико није умео да држи за руку,/ нико као ти,/ ни да ми длан угреје и кад није ту – из песме Ти). Колико је снажан осећај припадања љубави и колико је љубав потребна сваком, па и самој песникињи види се у песми Дишем у теби. Стихови као Микини („Љубав је једини ваздух који сам удисао“), боје невидљивом четкицом ту магију звану љубав, али тако јасно као да ништа друго и не постоји осим ње. Да јој ништа није препрека осим нас самих.

 

Могу те имати или немати,

можеш ми припадати

овде и сада

сутра или никада.

 

Можеш бити удаљен

небројено много километара,

свеједно,

увек те могу загрлити

свим својим чулима.

 

Наравно, треба рећи да збирка није уједначеног квалитета и сензибилитета. Има у њој песама које су можда могле и да се изоставе, али суд о томе најбоље ће дати читаоци и време. Уосталом, у уметности, а посебно у поезији је тако одувек. Мало је песника чије су песме уједначене по свим мерилима поетике, версификације, осећајности и мисаоности. Јер, како је један песник рекао, најправедније би било да свака песма буде посебна књига, јер свака је дело за себе. Такође не треба прећи преко чињенице да је песникиња направила видан напредак у односу на своју прву књигу Не дам ти моје шаренило. У сваком погледу: стилски, поетски, занатски...

И на самом крају, књига песама Тако некако, београдске песникиње Мирјане Бекчић, сигурно заслужује да буде представљена у штампаном издању данашњој читалачкој публици и критици.

Анђелко Заблаћански

БЕЗИМЕНА

Знаш ли ти добро знани странче,
колико сам суза исплакала у овој луци
док си милио чворовима на једрењаку без кормилара,
пучином која је недодирљива?

Памтиш ли незнани познаниче,
мој смех када сам те испраћала
на путеве којима те живот носио,
мирисима жене која теби поклони
своје сопство?

Знаш ли ти знани странче
каква су мора пелина плавила моје очи
док сам те чекала,
теби се надала
да ћеш ми доћи после прокоцканих ноћи
у мрачним кафанама,
док си плаћао туђе цехове
и окајавао своје грехе на погрешном олтару?

Памтиш ли незнани познаниче
како сам у бесцење продавала осмехе,
теби, за кога помислих да те познајем
јер си са мном грумење соли са трпезе кушао,
и нестао, са другима лоше вино испијао,
тражећи грешку у мом огледалу,
не гледајући у своје?

Не знаш ти и не памтиш ништа,
ал' то је твоја казна за веке векова,
које ћеш усамљенички да проживиш
док ћу ја наставити тамо где сам стала
носећи сву своју љубав у недрима,
за неког коме је коме је ко насушни хлеб потребна.

ЈОШ САМО ОВДЕ СЕ СРЕЋЕМО

Пишем ти
јер једино тако још умем
оно што мислим негде да сместим.
Занемела сам,
свака реч у грлу ми застаје,
баш онако како си желео да буде.

Пишем ти
и нек ово буде последње писмо
и последње место на ком се срећемо.
Пишем зарад прошлих дана
оних који су се таљигали,
и оних ноћи у којима
једино звезде знају
како смо љубав тамничили
и убили.

Пишем ти
због сваког сутра,
у која идем са два кофера -
не пакуј ми ни мрве своје жртве
тај терет, ипак, теби остављам.
Пишем ових неколико редова
јер желим да знаш
да имам још дуге између два длана
и вере у један обичан загрљај
у свим бојама.

ТИШИНА

Усели се тишина између нас
као оловни војник у свој вечити рат-
без крви побеђује
једну реч,
осмех
и безвремени загрљај.

Лаже да уздах не познаје,
лаже да не слути на невољу,
док отима мир у грудима
и заводи реке узводно да теку
стрмим кањоном ка мојим очима.

Усели се тишина између нас
и слади се неделима-
чија је реч некад била гласнија,
чија је жеђ за отровом била највећа.

Од олова нову армију лије
да љубав никад не победи.

О ПЕСНИКИЊИ

 

Мирјана Бекчић

Рођена је у Београду 17. априла 1971. године. Одувек је волела да пише, а неки кажу и да је у томе успешна. Она сама тврди да ће писати док год је то чини срећном. После њене прве збирке Не дам ти моје шаренило (2015), на светлост дана излашла и Тако некако (2016).

Живи у Београду.