КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

БАБА НАСТА

У петак је умрла баба Наста. Ја нисам био код куће, полагао сам испит из физике у гимназији и кад сам се пред вече вратио кући, отац ми рече тужну вест. Изненадио сам се, баба Наста је деловала крепко и чило упркос својих осамдесет осам година и баш тај дан је за мном просула бокал воде кад сам пошао у гимназију, и махнула  је, намигнувши ми и не рекавши ништа. Tо је радила увек кад бих кренуо да полажем испите, ради урока, за мој сретан пут и сретно полагање, тако ми је говорила. У четвртак  сам прешао код баба Насте да се мало одморим од учења те глупе физике која ми ни за шта у животу неће требати, одавно сам одустао од факултета и великог учења, био сам златарев син и наставићу пут свога оца. Али морао сам да положим физику и учио сам месецима, све сам морао напамет  да научим јер ја ту науку никако нисам разумевао. Пред својом летњом кујном, у хладу велике трешње  баба је требила лук за сарму, а њени пси Жућа и Лиско су седели поред ње. Мачак Миле је висио на грани трешње опасно се нагињући изнад баке  и гледајући шта  она ради. Очигледно  су знали да баба спрема неку дивну храну од које ће и они добити део. Пита са вишњама, так печена, хладила се на столу покривена белом крпом по којој су били извезени цветови белих рада.

– У добар час си дошао синко – рече она – ево готова вишњевача, још који минут па да је пробамо. Хоћеш ти да је исечеш оним малим ножем, ево у мене руке миришу на лук , не бих ја да сечем...

Седох на  столичицу насупрот бабе, Лиска и Жућа ми ставише главе у крило, а мачак Миле поче љутито да мијауче. Случајно погледах ка свом поткровљу и видех нашу домаћицу Марину како брзо замаче за завесу. Она није волела што одлазим код Насте са којом није говорила јер је баба оптужила да је тровала њене псе који су једва преживели. Ја лично нисам у то веровао, али отац је молио баку да не пријави Марину милицији.

– Јеси ли научио ту визику – питала ме је баба секући и задњу главицу лука.

– Учио сам бако, ваљда сам научио – рекох и узех да рендам на велико ренде шаргарепу.

– Па Давиде, сад си мазио џукеле, а сад дираш шаргарепу – прекори ме.

– Нема везе – нашалих се – ионако ћемо ми појести ову сарму. Скочих да оперем руке на чесми.

– Донеси ми оно месо из кујне, ено га у црвеној вангли поклопљено зеленим поклопцем, нешто ме боле ноге Давиде, не могу да ходам задњих дана.

Донесох месо и баба замеси сарму па поче да увија листове. Узех и ја да правим сарме, нису испале баш лепе и једнаке, али она ми ништа не рече. Мачак скочи са дрвета и поче да се умиљава око мојих ногу.

– Давиде, морам нешто да ти кажем. Ето, пало ми синоћ на ум. Дала сам твом оцу давно неку стару лупу која ми је остала од мог оца, ето и мој је отац некад био златар, умро је млад, ја га се и не сећам добро... Мало је ствари остало иза њега, све то чувам у сандучету на тавану, а ту лупу сам дала твом оцу још пре твог рођења. Нешто смо причали о његовом занату и он ми је рекао да је реткост наћи добру лупу. Хтео је да наручи неку из Пеште, па му ја показах ову што ми је од оца остала, и дадох му да се служи док бољу не набави. Да ли ти је причао  о томе?

– Није – рекох – није ми помињао твоју лупу, ми у радњи имамо неке две старе остале још од покојног деде Абрахама.

– Е па кажи оцу да ту лупу да теби да је ти чуваш и даш неком ко буде завређивао да је има.

Баба млатну дршком ножа по косматој глави неваљалог мачка који је њушкао око шерпе са сармом, о он се наљути, увређено фркну па седе поред чесме и поче да лиже шапу посматрајући нас испод ока.

– Кажем ти Давиде, синоћ ми та лупа пала на памет, не знам ни ја зашто, ко да је неко намерно у мој ум ставио, и све ме нешто опомиње да ти кажем за њу, може бити да ћу отегнути ове моје шапе...

Ја се насмејах. И она се насмеја. Поделисмо питу са вишњама, мени и њој по два парчета, Лиски и Жући по једно, а мачку љутици пола  парчета. Остатак она уви у белу крпу и рече да понесем оцу. Кад ме је испратила до капије она ми рече да обавезно сутра после школе дођем до ње и да се не секирам много и ако добијем јединицу.  Однесох оцу питу, он је узе, био је нешто замишљен и дуго је дуго гледао у завежљај. Мени одједном нешто сину и ја се запрепастих како сам могао да заборавим данашњи датум, па мом је оцу био рођендан.  Још пре месец  дана сам му купио поклон и упаковао га па склонио у ладицу писаћег стола. Отрчах горе у моју собу, узех поклон и вратих се  у приземље. Он је још стајао код степеница и држао онај завежљај неотпакован. Пружих му поклон и он се насмеја, ретко се смејао мој отац, а осмех му је био диван, светао и топало као пролетње сунце.

 – Мислио сам да си заборавио мој рођендан – рече он.

Ја се насмејах и не рекох ништа, нисам хтео да га ражалостим истином да сам  ипак заборавио.

– Наста ми сваке године направи питу са вишњама – рече он – некада давно правила ју је моја баба Кони, волео сам је више него било који колач... 

Он ми је много причао о баки Констанци. Она га је одгајила јер своје мајке није имао...

– Вечерас  те водим на сладолед – рече отац. И отишли смо код Пере Пеливана који је правио најлепшу лимунаду и сладолед у целом граду. Пера се у ствари звао Фахрудин Танкосић Лијевчанин, али он је тражио да га зовемо Пера. Лепо сам спавао те ноћи. Ништа нисам сањао и наспавао сам се као никад. Кроза сан чуо сам шуштање лишћа и шумор ветра али ми нису сметали, звучали су као риме најлепше успаванке.

 Сутрадан је баба Наста умрла. Једно парче пите са вишњама сам чувао у мојој соби данима после њене сахране све док га није појео њен мачак који се некако ушуњао у моју собу попевши се уз кајсију. Затекао сам га на делу, боље речено у неделу, није се много потресао као да је знао да га нећу грдити. Помазих га по глави и рекох: 

– Е мој Миле, то нам је била задња пита од вишања, нико нам је више спремати неће...

Положио сам физику али се нисам радовао. Отац ми је рекао да ће он ићи на сахрану, а да ја останем код куће но ја се нисам сложио са тим. Ишли смо обојица у невеликој поворци до гробља и остали смо све док и последњи грумен није пао на њену хумку. Никад раније нисам видео преминулог.  И ништа ми није било страшно. Баба Наста је деловала као да је заспала.

Нисам ни знао да је њено право има било Анастасија Фјодоровна  док нисам видео њен крст.

– Баба Наста је била Рускиња? – питао сам оца.

– Јесте сине, њени су побегли из Русије после револуције и населили се у Београду. Није имала неки сретан живот...

– Много тога нисам знао – њој рекох. Отац је ћутао и држећи шешир у руци гледао је у хумку. Ја сам спустио поред крста велики букет који је он купио од неке жена која је продавала цвеће пред гробљанском капијом. Гробари су завршивши посао стајали око нас као да су нешто очекивали. Отац се трже, извади новчаник и даде сваком по папирнату новчаницу, они се захвалише и одоше.

– Рекла ми је бака да ми даш њену лупу – рекох оцу. Он ме погледа.

– Кад ти је то казала?

– Јуче кад сам био код ње.

– Даћу ти лупу – он се насмеја – све што имам оставићу теби сине, али све у своје време. 

Облаци се надвише над гробљем, спустише се ниско и прокапа ситна киша. Отац расклопи кишобран, загрли ме и ми пођосмо кући. На изласку из гробљанског дворишта он се окрену и погледа низ стазу којом смо дошли ка Настиној хумци. Ћутећи смо дошли до наше. Видео сам неке непознате људе у баба Настином дворишту како нешто послују и њене псе како стоје на капији и кисну гледајући на пут. Кад нас угледаше они радосно залајаше па дотрчаше и почеше да се умиљавају.

– Шта ће бити са њима? – питао сам оца.

– Узећемо их нама – рече он отварајући капију.

– Марина ће грдити, већ имамо пса...

– Марина нема права да одлучује о томе.

Још смо били на стази кад се сручи  страшан пљусак. Потрчасмо на трем кад нам Марина отвори врата смркнутог лица.

– Звала сам доктора, морала сам, госпођи није било добро, узнемирила се вероватно због сахране... Он је још ту, дао јој је неки лек, мало је спавала, а сад се опет узрујала и само пита где сте ви господине. Рекла сам да сте отишли у варош до радње и  да вас чека тамо нека муштерија. И морала сам да измислим причу, опростите ми, нисам могла другачије са њом, јер она стално запиткује и ако јој не одговорим виче, цела кућа се ори од њене вриске... Рекла сам да вас је неки човек замолио да направите огрлицу по његовом цртежу...

– Добро си учинила – рече отац скидајући капут – та ће јој прича скренути начас мисли са њене болести.
Чуо сам докторов глас, нешто је говорио мојој мајци, нисам разумео шта је причао. А она је викала:

– Ко је то умро? Реците ми истину, ко је то умро, Је л' Давид?

Отац застаде на степеницама кад то чу.

– Знам, јесте он умро и требало је да умре давно он, а не Павле... Кажите ми докторе истину, је л' умро Давид?

Отац се окрену мени и рече ми да одем у своју собу. Обично у тим тренуцима кад је мајка имала своје нападе он би ми рекао да одем до баба Насте и тамо сачекам док се она не смири, али сад нисам где имао сем у своју собу. Док сам пролазио поред њега он ме дотакну па рамену рекавши да не обраћам пажњу на то шта мајка прича. Ћутао сам. Oдавно сам огуглао на њене речи и њену болест. Mарина се крстила у подножју степеница. Отац је ушао у мајчину собу и она је почела нешто да му говори на француском, нешто су разговарали, на крају она је почела да плаче. Застао сам на степеницама и ослушнуо. Доктор је изашао са оцем у ходник и рекао му да је најбоље да је смести у неку установу у Карловцима, јер се ово више издржати не може. Отац је ћутао. Марина им је пришла и позвала их на чај у салон.

Видео сам Милета мачора како замакну ходником ка потровљу и пожурих за њим да се уверим да ли је то заиста он или моја уобразиља. Имао сам седамнаест година, а понашао сам се као да имам десет. Волео сам животиње и било ме је некад страх мрака, па би често намамио мачора баба Настиног да преноћи са мном. Он ме је волео таквог какав сам, и ја сам волео њега. Стигох у поткровље, нигде никог. Ипак ми се учинило. Чуо сам гласове, у приземљу су отац и доктор Фелман разговарали, но нисам разумевао о чему причају. Легао сам у постељу и посматрао сенке кајсијине крошње како плешу у помрачини. Помолио сам се Богу и Богородици за моју баба Насту и за брата Павла, за очевог оца, и за све наше знане и незнане, и за мог друга Мишка који се пре три године удавио у Сави. За мајку се нисам помолио, није било сврхе и нисам више имао воље да се молим. Питао сам се како је то могуће да ништа не осећам према њој, да ме не боли њена бол, да једва чекам сваке ноћи да заспим и да је не чујем како јечи. Била је дуго болесна, од исте болести од које је умрла и њена сестра Снежана, само Снежана је умрла са четрдест и четири године, а моја мајка је имала педесет и седам кад се разболела, већ је три године лежала тешко покретна у соби из које није хтела да изађе чак и кад ју је отац молио да је изнесе мало на сунце у врт, или бар на терасу. Снежана је била десет година млађа од ње, мало је памтим али само по лепом. Волео сам је, била је мршава, плавокоса, весела и ведра увек, као анђео је ширила око себе неки златасти топли сјај, имала је само једну слабост, мошорински дуван који јој је на крају и дошао главе јер је потпуно уништио њена плућа, бар је тако рекао доктор Фелман. Питао сам га да ли је рак наследна болест и како то да је од исте болести оболела и моја мајка која никад није узела цигару у руке... Он ми је рекао да постоји више врста те злоћудне болести и да је рак код мајке никао у њеној утроби па се проширио свуда по телу.

– Зато она говори свакакве ствари дечаче – казао ми је доктор – немој њене речи узимати к срцу, на жалост болест је допрла и до мозга... Твоја мајка те воли али се дешава да некад заборави ко си или не може да препозна твог оца или Марину...

Ја сам га слушао али његове речи није примала моја душа. Ја се добро сећам мајке из времена кад није била болесна... Нека ми бог опрости, али она никад није имала места у мом срцу. Жао ми је било Насте, ко зна ко ће се доселити у њену кућу... Отац рече да она и није била власница већ је кућа припадала њеној сестричини која је живела у Бечу. Отац је затварао капију, испратио је доктора, брујање његових кола одјезди ка вароши. Ветар се ојуначио па почео да удра о прозорске капке. Помислио сам на псе и Милета мачка, где ли су они сада, сигурно су се претужни сакрили у шупи и будни ће дочекати јутро не верујући шта их је снашло...

– Морам им сутра однети нешто да једу – помислих тонући у сан. Сат је откуцао поноћ. Негде је кукурикнуо петао, само једном, помислих на Настин кокошарник, сад кад ње нема може неко ноћас доћи и покупити њену живину... И тако у полусну ја устадох и дођох до прозора па погледах у бабино двориште. Кад тамо месец се спустио ниско скоро на врх кајсије под којом смо нас двоје последњи пут седели, кајсија испреплетала гране са презрелом трешњом црнотравком. Погледах боље, неке жене су биле око каменог стола, једна од њих је стајала на столу и брала трешње па их стављала себи у недра, кидала би гранчице па их давала осталима. Лиска и Жућа су седели поред чесме и гледали. Жене беху младе и лепе, обучене у бело, косе им беху дуге, некима се пружаше до земље... Разбудих се и утонух у сенку тешке брокатне завесе. Било их је седам, избројах двапут, нисам погрешио. Прекрстих се па полако се спустих на под. Нешто ми је ту било чудно и необично, допузах до врата, отворих их па изађох бос у хладан мрачан ходник, и дођох до очеве собе. Он је мирно спавао, али пробуди се одмах чим ја уђох.

– Шта је било питао ме је.

– Неко је у Настином дворишту. Неке жене беру трешње.

Он устаде па погледа кроз прозор.

– Ја тамо не видим никога. Можда си сањао нешто...

– Одавде их и не можеш видети али из моје собе се виде...

– Давиде, дођи овамо, ево одавде се види цело двориште и кућа, чак и добар део баште, нема нигде никог.

Ја погледах, заиста нигде никог, крошње кајсије и трешње су се снено љуљушкале.

– Хајде да спаваш овде, кревет је велики таман за двоје. Закључаћемо собу, прозори су затворени, мирно спавај и ничега се не бој.

И ничега се нисам плашио кад је мој отац био поред мене. Сутрадан сам све заборавио. Ипак кад је била прва субота и кад је дошла Настина сестричина, њихов свештеник је окадио кућу и двориште. Ја сам тад испричао Марини шта сам видео те ноћи, а она ми је рекла да су то биле виле, да се оне скупљају на нечистим местима те да је и покојна Наста сигурно била једна од њих. Видевши неверицу у мојим очима Марина ми рече да је Наста некад била веома лепа и да је она памти кад се доселила у комшилук.

– Тад је имала око четрдесет година али изгледала је много млађе, живела је сама, удварали су јој се многи и ожењени и неожењени, свега је било... Ја сам тад била млада, тек сам напунила двадесет и пет година, дадиља твог брата се удала и отишла, а мене су унајмили на њено место...

Твоја мајка је није волела, нико од варошких госпођа је није подносио, а ником ништа није скривила. Слушала сам те варошанке како ружне ствари причају о њој, некад су се сваког четвртка окупљале овде код нас у салону... Била је веома лепа покојна Наста, мора да негде има нека слика из њене младости, заиста дечаче била је веома лепа... И носила је са собом неку велику тајну...

О аутору

Рођен 01. 11. 1994. године у Сремској Митровици, а школовао се у  Шапцу, Школа  примењених уметности – Гравер уметничких предмета.

Добитник је многих награда и признања за поезију и кратку причу.

Живи у Богатићу.