http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прва шанса | Теодора Родић



ЋИЛИБАРНА ПРАШИНА

Много је наших година
    уткано у бетон овог града.
Лична еволутивна прашина
    која кружи над мјестима на којима смо били.
Ја сам придошлица 
    која чита типик који си написао.
Ауре старог тебе
    гутају моје блиједе, димљиве сјенке.

Твоје превертеровско доба на Дорћолу.
Мртви пјесници Прве гимназије
    са зидова гледају чедо.
Можда смијех твој звонак ходницима,
Можда немарно забачен прамен са чела.
И сигурно неугледни дјевојчурци
     за које си био Бог.
Вољела бих те и тада,
     да сам знала да постојиш.

Кристализуј у ћилибру
     сваки дан свог архе-себе.
Распрши честице сјећања 
     ту, изнад шина трамваја двојке.
Хватаћу их у лету,
     док клапарам у црвеном џину поред Скадарлије.  
Свици твоје прошлости 
     морају бити довољни,
Јер, некад си био ту,
    а данас не знам гдје си.

ЛАБУДОВИ

Брзоточна пјена под крилом се скупља,
Сњежно бијели лабуд ковитлацем плови.
Повијеним вратом разастире маглу,
Вапајном пјесмом облаку се моли.

За облаком ниским, друга страна ријеке,
Црноперог лабуда једнако свуд носи.
Вирови му оштро преплићу се с путем,
Од капљице сваке за милост он проси.

Бјелутак и Црнкаст не виде се сами.
Видокруг им магла и хук ријеке граде.
Засебито плове, носећи по усуд сваки,
Отежале душе за те птице младе.

Ох! Кад би се копрене изненада дигле!
Бјелан и Црнолети одмах би се срели.
На средини ријеке, међ' виров'ма бучним,
Лепезастим крилима поздравит се хтјели.

И виспрено крикнут,  у силини миља:
„Нађох и ја друга, за пловидбу брата!“
Док преплићу вратом, ријека ће се склонит,
Лакше ће се ходит кроз вртлоге блата.

Ипак, црни лабуд бијелом непознат оста.
Црном се бијели у надању јавља само.
Грациозне птице усамљено водом језде,
Брзацима крутим крај се снива само.

ЗИМСКА РУЖА 

Ружин трн, ружина језа.
Ледени сок стаблом јој преза.

Из жиле у лист, петљом кроз вене,
Од иња дах искри јој тјеме.

У снијегу је булка, пркосан цват.
Бријегу је јагода, уснама врат.

Црпећи студ, топлотом дише.
Снага њена зиме сок брише.

Њена је душа искрена бит,
Да буде румена, топлотна нит.

За друго не зна. Јалова ријеч.
Инстинктом вођена, глува је већ.

Топла изнутра, али још мало.
Мразном соку живот се дао.

Истрај, ружо, за малу наду, 
Зрно и издан што безнађе краду.

Не дајем ријеч. Мисао држи.
У цвасти душе студен издржи.


ФУГА У СВЕМИРУ

Поново се свемир игра 
     осјећањем мојим смјело.
Галаксије и звијезде премет чине хитро.
Моје срце, ко комету,
     бацају кроз вртлоге, немани и тмине.
Уживају у игри, јече смијехом бистро.

Нирвана је громка изаткала пређу,
Астрономско клупко,
     мрежу густу звјезданих чворова.
По том рупцу, немоћно,
     котрља се тијело мало,
Ношено тежином планетарних џинова.

Залутали кепец једној сврси служи:
Разоноди, доколици разузданих богова.
Одјекују смијехом несагледни углови,
Бруји пећина сфероидних дивова.

А оно је тужно, рањено и трошно,
Бестјелесне сузе премете му квасе.
Скрећућа комета оста да се пита:
Каквом се то молбом болне игре гасе.

ГЛУВА КАПИЈА

Довратак, праг.
Мала ширина дрвета стопалом заузета
Гдје сам склупчана, чвором завезана,
Ван сјенке звијезда склоњена.
Шкрипутави једини степеник
     свијет мој непресушни.
Галаксија ширине педља
     грли ме својим правим угловима,
     и сужава ме у ћошак.

Широка гвоздена међо са бравом,
Ти што ми се упиреш у длан,
     и извиреш из границе чистилишног свијета,
Отвори ми се!
Пусти моје сузе да ти буду кључ,
     скуте сиве да ти избришу алке 
     као земља тешке.
Пусти ме да прођем твоју раван бесконачности,
Зашкрипи најслађи пристанак
     оној која те посматра из подножја.

Чуј ме! Још стојиш нијема и глува.
Стамено ти око под бравом затворено,
     закључана трепавица,
     лозинка одавно изгубљена.
Пусти ме сузом мојом,
      душом самом са длана и коже.
Ти власт имаш,
      макар вичем ја пјесмама.
Погледај ме, отвори се.
Срећа ми је на твојим стопама.

              О ПЕСНИКИЊИ

 

  

        Теодора Родић

Рођена 28. септембра 1989. године у Бијељини, у Републици Српској. Дипломирала је на Стомато-лошком факултету у Београду 2014. године, и сада је студент докторских студија на Медицинском факултету у Београду, на смеру Биологија скелета.

Други део њене личности јесте онај уметнички и осећајни, који изражава кроз свирање клавира и флауте, плес и писање. Песме пише од шесте године, када још није знала да се оне пишу у стиховима. Како каже, поезија је била нешто што је само избијало из ње, расло са њом и годинама се уобличавало. Одрасла је уз песме Јована Јовановића Змаја и Љубивоја Ршумовића. Касније, на њу су највише утицали Васко Попа и Иван В. Лалић, а није занемарљиво ни њено дивљење поезији Јована Дучића и Шарла Бодлера.

Неке своје песме је рецитовала на приредбама у основној школи. После тога, годинама је у тишини гајила корал свог пјесништва, пунећи бележнице стиховима различите метрике, али увек јаког осећања. Њена лирика је љубавна и љубавно-рефлексивна, са визуелним мотивима који често имају апстрактна значења.

Досад није објавила ниједну песму.