http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Три песме | Драгана Зорић



ВУК

У крвотоку твоме кључа бела пена,
усне нагриза,
и ти је зовеш жар.
Није ватра.

Има ли чега у набреклости жила?
Физика преточена у додир није нужно милина.
Ко ти даје за право да тврдиш да те у другоме више има?

Ноћас ће у хуцима,
јер овде су речи ређе звук.
Умрети лаж оживела у мук.

Чељуст ће твоју послужити мојој,
не као љубавни дар,
већ као љубављу раздеветану лаж.

Клештима лупаћу ти зубе при удару клатна,
јер треба имати ритма,
чак и кад се ломи.
Чак и кад су снови.

Пред зору ће крик осванути нем,
уклесан у дрво од ког фруле неће бити,
оваплоћен у плоду у ком ћемо Пана скрити.

* * *

Дођи.
У михољско лето.
У рану јесен.
Преваспитај  јутра.
Начини тако да ноћи буду паметније.
Ја ћу ти то дозволити.
         
Немој ми отети мене.
Онда нећемо имати нас.
Ја бих са кровова радо у приземља, 
мораш ми опростити по који спрат. 

Иди.
Кад зима проспе
прве пахуље по твом капуту, и
кад се у твоје груди настане друге жене.

Понеси ме.
У постеље каљаве од зноја,
мирисне од пожуде.

Кад се вратиш.
Познаћу те још једном,
пространством напетих нерава.

Не остављај ме.
Празним зидовима,
празним листовима,
и постељама које то никада нису,
али празне душу.



АМАНЕТ ДИМА

Кликери у башти слеза,
пробуражени трбуси.
Ливада твог детињства.

Сан о јединству,
или кнедла у грлу наших очева.
Закрпе на постељама,
твоје и моје мајке.

Наша љубав, послератна.
Режија је потомка ничије земље.
Очи са друге стране астала,
упрте у границе,
снебиване у помисли њиховог преласка,
и оних прелазака у нама.

Загасла сунца на капцима,
уморна од далековидости,
рађају се у боли чамотног  јутра,
док нечиста крв слива се у пете оних који одлазе.
Али куда?
Може ли се још отићи?

Барут  смо и варница
очима оних жедних земаљског мира.
Бесом избраздано  лице, и
крвав додир под опсадом туђих руку.

Гину.
Растрзане  наде.
Заборављена вера и проћердано наслеђе.
Коме ме остављаш?
Њима.



О ПЕСНИКИЊИ

 

Драгана Зорић

Рођена је у Книну 1991. године.   Дипломирала  је на Филозофском факултету у Новом Саду на одсеку за Српску књижевност и језик. Поред књижевности интересује је филм, плес, филозофија и психологија. Пише поезију и прозу.

Живи у Новом Саду.