КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

СЕЋАЊЕ НА ПЕСНИКА

Већ је година како небески сањар небом сања, a и за живота његов поглед је врло често био упрт ка небесима. Богу или висинама којима је стремио, верујем и припадао. Годишњица од смрти највећег мачванског песника Борисава Боре Симића је била 3. јануара. Отишао је Бора, дохватио те висине које му нису дате за живота.

  

Ћерка му је подигла леп споменик, написала да је песник, а они који су га за живота облачили у мачванску народну ношњу да им велики поета својим стиховима отвори или улепша неку свечаност, ништа. Ни прстом нису мрднули. Чак су, баш они који су га највише водали, на предлог да се у општини где је провео цео свој живот установи песничка награда са Бориним именом, где би локална библиотека добијала књиге пристигле на конкурс, а општина издвојила уз помоћ спонзора награду победнику, брзоплето рекли – па он је био сељак. Замисли, сељак у сељачкој, пољопривредној општини. А читао је више него интелектуалци, све док му вид није ослабио. Тачно је да је отад Борина поезија почела да клизи надоле, али он је већ имао толико добрих песама да те позне ни он сам није узимао за озбиљно.

Био је разочаран, и како је старио расло је и његово разочарање, али како га је Бог створио добродушног ником није замерао. Међутим, почео је да одбија новинаре и телевизијске екипе које су долазиле да праве репортаже о њему. Нарочито после изласка поштанске марке са његовим ликом у Америци. Е, кад неко ко није био свеопште популаран одбије новинаре, онда нам остаје само да слутимо колика је његова рана била.

Боро, Кућо моја, како си ти мени често говорио, недостајеш ми, и да знаш да често цитирам оне твоје шаљиве, невино безобразне узречице. Нека те анђели чувају, а овде доле ови који се кaнда нешто питају и одлучују, не знам да ли ћe се некад тебе сетити и одужити твом поетском таленту.

МАЧВАНКИ

Мачванко!
Белего мог имена,
молитво моје сенке,
у мени си земља, ја у теби — цвет.
Песма се грлице срцем ти стишава,
венчала се са летом пшеница,
и већ се даљина летњег јутра мути...
Мачво, какве ме опседоше чини?
Попала је роса по нашем сокаку,
а ноге ми горе у златној прашини.

                                          
1964.


ЂУРЂЕВСКА КИША

Број ружа мог певања
с њим и пролетњи ветар,
ђурђевска киша
- тихо збори.
Сребрни свици
око дуге
шију зелено коло...
Уцвета радост
земље и срца,
четрдесет јата мразева
прелете ливаде моје.
Број ружа мог тела
ватрено исти.

1959.

БИТВА У МЕНИ

Кад ме загрле твоје обале без бола
млеко твог питомог неба
ороси моје стрњике очију
тад нисам жељан ни хлеба.

Кад вивак из шевара
постане звоно песме моје
у освит дана
тад ми у души пчеле се роје.

Кад пусто подне
пољима трешти у сјају
тад ми у души штенци врућине
гладни залају.

Кад јаблани јесење сањалице
и луди багреми - свати пролећа
милују сребро звезда
тад ми се душа умрлих сећа

Кад ме загрле уједрале гране
твог зеленог ћутања
душу ми
тад цркви води путања.