http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Заборављени песници | Јован Суботић






Приредила: Споменка Денда Хамовић



животопис

 

  

Јован Суботић је рођен 30. jануара 1817. године у Добринцима у Срему. Био је песник, припо-ведач, драмски писац, књижевни критичар, антологичар, састављач уџбеника, цензор српских и румунских књига, новинар. Потиче из свештеничке породице. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Карловцима, филозо-фију у Сегедину, а права на универзитету у Пешти где је докторирао филозофију 1836. а права 1840. и 1841. добија адвокатску диплому. Уживао је велики углед у Пешти и 1847. је на позив заступао редовног професора римског права и то обављао цео зимски семестар. У Пешти је остао као адвокат све до 1848. и бавио се уређивањем Летописа Матице српске (1842-1847) као и својим књижевним радом.

За права свог народа политички се ангажовао и био је председник на великом митингу који је одржан марта 1848. у дворани Текелијанума где су се скупили заступници из 83 општине да формулишу и у петицији изнесу пред угарски сабор жеље и захтеве српског народа. Као веома активан у народном покрету 1848. неодвојиви је део историје српског народа у Угарској.

У лето 1853. добија право на адвокатску службу у Новом Саду где је живео до 1861. а  потом се сели у Вуковар, следеће године у Загреб и 1874. у Осијек где наставља адвокатску делатност. Био је цењен бранилац у кривичним делима док је службени језик још био немачки. Промена настаје 1859. кад је дозвољено предавање аката и на другим језицима и од тада Суботић све своје делатности обавља на српском језику на велико незадовољство судија. Постављен је 1862. за члана септемвирата (касационог суда) у Загребу и ту је остао до 01. 09. 1867.

У Срему је 1865. изабран за заступника на загребачком сабору и са тог места је много радио на постизању слоге између Срба и Хрвата. Имао је понуду 1867. да ступи у руску државну службу али је одбио уз образложење: Силни руски народ може се обићи и без мојих малених сила, али не и народ коме ја припадам и домовина у којој сам, јер овде нема довољно стваралачких снага, па смо сви дужни да радимо и помажемо, колико можемо. Његово деловање за добробит свог народа је велико и значајно, а важио је за човека велике увиђавности и необичног такта. Издавао је и политички лист Народ (1870-1873) веома значајан у том периоду. Био је председник Матице српске и ту остао до 1872. и први увео прославу Светог Саве.

Прве песме је објавио у Летопису 1834. у седамнаестој години: Блажени живот, Живот пољски и Растанак, а 1837. Матица српска издаје његову прву збирку лирских песама Лира, а 1843. сам издаје другу збирку песама Босиље. Исте године издаје и Науку о српском стихотворству. Књижевни опус му је разноврстан и обиман. Писао је: класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846. друго издање 1860, Потопљена Пешта 1838), драме (Немања 1862, Звонимир 1868, Бодин 1869), трагедије (Херцег Владислав 1862, Прехвала 1868, Милош Обилић 1869), приповетке (Суђеница 1845, Стеван Јакшић 1846, Мађарица 1850, Господар Арса, Два брата 1851, Женски јунак 1852, Отац и кћи 1858, Лука Сенчевић 1870), роман Калуђер 1881. године и многе критике, расправе, путописне и историјске текстове. Од Матице Српске 1864. године добија награду за Српску граматику. Један је од првих поборника Вукове реформе језика, један од првих песника дечијих песама, а једини песник који је писао епске песме. Надахнуће је црпио из народне књижевности. Суботићево књижевно дело стоји на размеђи класицизма и романтизма. Говорио је немачки, румунски и словенски језик.

За свој дугогодишњи рад на књижевном и културном пољу одликован је 1863. руским орденом Св. Ане II степена, а у јуну 1884. године доживео је ретку славу – прославу педесетогодишњице књижевног рада, коју му је приредила Матица српска уз учествовање Српског ученог друштва и уз уз честитке целог српског народа.

У Земун се пресељава 1884. где је и умро 16. јануара 1886. године.




ЉУБОВИ

Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју пропра до дна.

Немам места, немам стана,
Ходим, бродим до свих страна:
Сам сам, нит' ме когод дира,
Ал' ја опет не находим мира.

Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, сердце пишти,
и ја не смем казат гди ме тишти.

Иштем, просим свуд забави,
Да ми сердце заборави
Ону која ме пленила,
Ал' све всује, не да љубве сила.

Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.

Или без ње или с њоме,
Тешко бедном сердцу моме!
При састанку тајно стењем,
При састанку плачем, гинем, венем.

Други кој' у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал' ја љубим без надежде,
Драгу моју сојуз веже.

Љуби, терпи, сердце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с' тавни пелен, ах, зелени.


НАРУЧЕНА ПЕСМА

Хоћеш, драга, да ти спевам песму,
А како ћу, кад немам о чем' ћу.
Ноћ ће доћи, лећи ће ти мама,
А ти дођи до менека сама,
Да ти лица видим спрам месеца,
И очице спрам звезде Данице,
И да с' само мало поиграмо,
Све у шали, да не псују стари,
Пак ћеш чути песму над песмама,
И сама јој чуди ће се мама.

01. 10. 1856.



МАТИ ПЕВА ЖАРКУ

Устај мали Жарко
Дошла ти је куца,
Да јој дадеш руцка,
Дошла ти је цица
Да јој дадеш винца,
Дошло ти је теле
Да му дадеш млека:
Љоке, теле, љоке!
Не да Жарко млека,
Треба за себека!

Из „Антологије српске поезије за децу предзмајевског периода“ – Зорана Опачић




ВИДА И ЗЛАТАН САН

Заспала је мала Вида
Њој долази златан санак,
Да се мало поиграју,
И по цвећу провитлају.
Златан санак на праг стао,
Преко прага на нос пао,
А Вида се засмејала,
Па се у сну насмејала

Из „Антологије српске поезије за децу предзмајевског периода“ – Зорана Опачић




КОЛЕВКА

Видина је мајка
Колунџије звала:
Дођите овамо
Колунџије младе,
Ухватите зраке
Од јутарња сунца,
Из њих ми сакујте
За Виду колевку.

Видина је мајка
Танкопреље звала:
Дођите овамо
Танкопреље младе,
Ухватите зраке
Од млада месеца,
Из њих ми опред'те
За Виду пеленке.

Послало ми небо
Нежнога анђела
Да му га отхраним
Да му га одгојим,
Па ми сада треба
За то чедо неба
Колевка од сунца
Повој од месеца.

Из „Антологије српске поезије за децу предзмајевског периода“ – Зорана Опачић



ЕМБРИОНУ

Откуда тако, ти мили путниче,
У живот овај посла л' живот тебе?
Је ли то живот, је л' то право биће?
Кад свет не видиш, видиш ли сам себе?
Отац у теби себе не познаје,
Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

Зашто си боље оставио дане,
Да пут нов овај свршиш у ноћи?
Знала је судба да зора да сване
Нећеш ти, нећеш дочекати моћи,
Па зашто даде, да се кренеш к цели,
За коју нужно дан ти треба бели?

Ил' је и мрачно матере ти крило
пристојно жељи, која живот тражи?
Да л', што се овде зачне, није било?
Да л' је где човек прије дана наши'?
Је л' биће, које само сате броји,
Равно животу, који сто лета броји?

Којем је од вас двојице неправда:
Теби што уста немаш, да с' насмејеш,
Ни ока, сузом образ да опереш,
Ил старцу, који мучи се и страда,
Међутим пева, вес'о зановета,
И тако за сто, мање, више, лета?

Мора л' то бити, да се човек роди
Овде, и време своје да пробави?
Има л' пут земља, који кроз гроб води?
Може л' се преко, да с' овде не јави?
Ил' је баш нужан живот од сто лета,
Да се отворе врата другог света?

Е да л', — но иди, ти мисли недрага! —
Е да л', што овде не угледа дана,
Навек пропада из света саздана?
Нит' му је игде у животу трага,
Нити надежде, моћи бар постати,
Коју имају сами незачети?

О не, не да се то ни помислити!
Што је постало, то на веки траје.
Тајна је, зашто баш то мора бити,
Да земља живот и постанак даје;
Колико време, где л' се ко ту скита,
То се за писмо на тај пут не пита.

Шта може цветак, који с' чупа рука
Тек што га роса освежила прва!
Зашто да навек она душа кука,
Која пропаде ни дужна ни крива,
Нит може светлог угледати данка,
Јер јој с њом рано мила умре мајка!

Заслуга дели по правди награду:
Чим онај старац доби дане своје?
Бич има само над кривицом владу:
Зар мој да страда син за грехе моје?
Да је сав живот један пут за тамо,
Сви би столетни умирали само!

Збогом, о збогом, ти мили путниче!
Наћи ће тебе и отац и мати;
Они ће теби, ти ћеш њих познати,
И кад ум ћути, срце јасно виче.
А ти да јеси, да ћеш тамо бити,
Душа нам каже, и не да се крити.