КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

животопис

  

Јован Суботић је рођен 30. jануара 1817. године у Добринцима у Срему. Био је песник, припо-ведач, драмски писац, књижевни критичар, антологичар, састављач уџбеника, цензор српских и румунских књига, новинар. Потиче из свештеничке породице. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Карловцима, филозо-фију у Сегедину, а права на универзитету у Пешти где је докторирао филозофију 1836. а права 1840. и 1841. добија адвокатску диплому. Уживао је велики углед у Пешти и 1847. је на позив заступао редовног професора римског права и то обављао цео зимски семестар. У Пешти је остао као адвокат све до 1848. и бавио се уређивањем Летописа Матице српске (1842-1847) као и својим књижевним радом.

За права свог народа политички се ангажовао и био је председник на великом митингу који је одржан марта 1848. у дворани Текелијанума где су се скупили заступници из 83 општине да формулишу и у петицији изнесу пред угарски сабор жеље и захтеве српског народа. Као веома активан у народном покрету 1848. неодвојиви је део историје српског народа у Угарској.

У лето 1853. добија право на адвокатску службу у Новом Саду где је живео до 1861. а  потом се сели у Вуковар, следеће године у Загреб и 1874. у Осијек где наставља адвокатску делатност. Био је цењен бранилац у кривичним делима док је службени језик још био немачки. Промена настаје 1859. кад је дозвољено предавање аката и на другим језицима и од тада Суботић све своје делатности обавља на српском језику на велико незадовољство судија. Постављен је 1862. за члана септемвирата (касационог суда) у Загребу и ту је остао до 01. 09. 1867.

У Срему је 1865. изабран за заступника на загребачком сабору и са тог места је много радио на постизању слоге између Срба и Хрвата. Имао је понуду 1867. да ступи у руску државну службу али је одбио уз образложење: Силни руски народ може се обићи и без мојих малених сила, али не и народ коме ја припадам и домовина у којој сам, јер овде нема довољно стваралачких снага, па смо сви дужни да радимо и помажемо, колико можемо. Његово деловање за добробит свог народа је велико и значајно, а важио је за човека велике увиђавности и необичног такта. Издавао је и политички лист Народ (1870-1873) веома значајан у том периоду. Био је председник Матице српске и ту остао до 1872. и први увео прославу Светог Саве.

Прве песме је објавио у Летопису 1834. у седамнаестој години: Блажени живот, Живот пољски и Растанак, а 1837. Матица српска издаје његову прву збирку лирских песама Лира, а 1843. сам издаје другу збирку песама Босиље. Исте године издаје и Науку о српском стихотворству. Књижевни опус му је разноврстан и обиман. Писао је: класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846. друго издање 1860, Потопљена Пешта 1838), драме (Немања 1862, Звонимир 1868, Бодин 1869), трагедије (Херцег Владислав 1862, Прехвала 1868, Милош Обилић 1869), приповетке (Суђеница 1845, Стеван Јакшић 1846, Мађарица 1850, Господар Арса, Два брата 1851, Женски јунак 1852, Отац и кћи 1858, Лука Сенчевић 1870), роман Калуђер 1881. године и многе критике, расправе, путописне и историјске текстове. Од Матице Српске 1864. године добија награду за Српску граматику. Један је од првих поборника Вукове реформе језика, један од првих песника дечијих песама, а једини песник који је писао епске песме. Надахнуће је црпио из народне књижевности. Суботићево књижевно дело стоји на размеђи класицизма и романтизма. Говорио је немачки, румунски и словенски језик.

За свој дугогодишњи рад на књижевном и културном пољу одликован је 1863. руским орденом Св. Ане II степена, а у јуну 1884. године доживео је ретку славу – прославу педесетогодишњице књижевног рада, коју му је приредила Матица српска уз учествовање Српског ученог друштва и уз уз честитке целог српског народа.

У Земун се пресељава 1884. где је и умро 16. јануара 1886. године.

ЉУБОВИ

Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју пропра до дна.

Немам места, немам стана,
Ходим, бродим до свих страна:
Сам сам, нит' ме когод дира,
Ал' ја опет не находим мира.

Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, сердце пишти,
и ја не смем казат гди ме тишти.

Иштем, просим свуд забави,
Да ми сердце заборави
Ону која ме пленила,
Ал' све всује, не да љубве сила.

Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.

Или без ње или с њоме,
Тешко бедном сердцу моме!
При састанку тајно стењем,
При састанку плачем, гинем, венем.

Други кој' у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал' ја љубим без надежде,
Драгу моју сојуз веже.

Љуби, терпи, сердце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с' тавни пелен, ах, зелени.