Из кућне радиности
Ко
каже да на длану душе нема
Одмах да
кажем да лаже. Сјетите се само како изгледа када се топли дланови вољене особе
зауставе на вашем лицу и како у том тренутку, бар ја, имам осјећај да је тај
рам, рам вољених дланова, једини оквир који признајем и једина ограда којом желим
да сам „ограђена“. Заувијек.
Период
кроз који сам, дао Бог, прошла, био је прилично захтјеван, како за мене, тако и
за све људе уз мене. Варате се ако мислите како ће ово бити некаква исповјест у
којој ћу да тврдим да знам шта треба. Ја стварно не знам шта заправо треба... и
послије свега. У неким тренуцима прижељкивала сам попут дјетета да ме неко
чврсто увјери да ће све бити у реду. Убрзо сам схватила да ни за шта у животу нема гаранција, али
гарантујем да је лакше кад вјерујеш. У вртлогу људи, увијек су ту негдје биле
нечије руке. Да ли су то биле руке медицинске сестре која ми по не знам који
пут проналази вену, да ли су то биле руке моје докторице, руке
мог сина, мојих вјерних пријатељица и сестара, уопште ми није било битно. Баш
све те руке давале су ми и дају ми осјећај сигурности. Сјећам се дана када смо
се мој стриц и ја договорили да преглед обавимо у тишини његове ординације,
мирно и сталожено, па шта буде. Сјећам се са којом пажњом је обавио преглед.
Његове наборане меке руке су ми покушавале помоћи преносећи знање у дланове. |
Много је дланова било у овом мом замешатељству
и још увијек јесте. Човјек, захваљујући чијим рукама сам добро, рекао ми је да
у тешким ситуацијама и треба да је укључено више људи. И нема килавог дјетета,
како су ми неки говорили, а бабица (читај добрих људи) много је око мене.
Срећна сам због тога. Срећу сам осјећала и кад је, наизглед, и није било.
Испољавала се врло својеглаво како је то она хтјела, а не како бих ја то
жељела. Е, то ме Живот научио. Да препознајем Срећу. Изнурена од терапије,
увече бих легла, а на моје раме би се спустила Његова мека рука. Тад бих знала
да душа са длановима има неку чудну везу, љековиту. И била сам срећна. Неко би
можда рекао (помислила сам и ја): „Да ли је морало овако?“ Искрено, више се то
и не питам, него гурам даље. Не знам шта дани носе, то не
зна нико. Знам само да сам напојена загрљајима, додирима свих људи које
волим. Срце – Душа – Длан – дан по дан!
 Оља Ивањицки |
