Жива
у гроб несам могла
(одломак)
Е, татко мој... Оштрила сам му нож
за под гушу...
– Нане, ти плачеш? Добро ли си? –
Слуза лькодушница, сине, одушак је голем. Зла рана лько зараснује, а зла
лакрдија тешко. Ал’ не брини, искајала се нане за два живота.
- Коцке доста ли су? Ако не можеш,
да прекинемо сас правење слатко.
– Не, тој никако! Слатко мора да
се заврши, а уз работу и лаф да се чини.
– Ти најбоље знаш.
- Жане, унуче бабино, да знајеш
како Бог уреди работу. Како дође богаство, такој и отиде. Наместише му кљусе на
тате, мачке на две ноге – београдски министри. За једно зрнце пшеницу уфати се
у кљусе. Апаши, лифтогузи, муфљузи, изнесоше све на добош. Оштетија државу!
Море, а штета куде министри у џепови!
Због народ газда Глигор морâ да
плати рачун. А он расипа се од трчање за тьј народ. Десет медаље да му дадев
малка је, толко је заслужија. Напуни џепови на сви: председника на општину,
главнога управника за школу, начелника на пандури и кога ти све не. Кьд стана
лошо, никој га неје познаваја. Бегав како попарени, како да је чума куде нас.
Мама кршеше руке, преполови се, нема гу ништа. Остана од њум само једно болно
кукање и тихо редење:
– На сви катили да даде Бог црн
барјак на куће. Да утулив, запустив, нерезина да су!
Тате не мога да издржи, срце му
препуче. Паде на сред авлију. Последња му жеља беше да ме види.
– Данче, сине, дај на тате руку.
Још јемпут да те помилујем. Млого те тате воли, затој опрости! Голем гре
направи. Бог нека ми суди. Удари ме нешто како сас мокру чарапу по главу, па
однезнаја. Зет, ех зет! Какьв зет? За мене не га је имало. Једва те дочека на
свет. Из руке те не испушта. Само целивање у обрашчики, а они румени, округли,
ћулумчики... Пуцка сас шићер не ги је равна. Целивам, топим се, слузе врнев,
како низ канату течив од радос, од голем радос што ће се, кьд дође време,
претвори у голем болес, болес што ме зафати и од кој нема лек. У душу је тој!
Какьв зет, Дане?
Зар би могaја да слушам Цигани
куде свирив кьд те изводи Мане, на брата ми Симона најмалечко дете? Слузе сам
истрошија кад си се родила. Зурла, грнета, кьд заплачев што напушташ кућу куде
си се родила... Леле! Готов би бија! Сарану би од свадбу направија. Затој несам
могаја да помислим на Јована. Учитељ је, служба куде каже држава, а ти далеко
од мене. На министра сина сам увртеја у главу само да би ти Јована ишчукаја из
њум. А да си и прекопут, само да се пређе сокак, у другу кућу, не би могја да
поднесем. Болес је тој... Голем болес!
