КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

УНА | МОМО КАПОР

 

Је ли то све што остаје од љубави? И шта уопште остаје после ње?

Телефонски број који лагано бледи у сећању. Чаше са угравираним монограмима украдене у „Три лађара”. После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у две чаше и да црте буду на истој висини. После љубави остаје један сто у кафани код „Знака?” и зачуђени поглед старог келнера што нас види са другима.

После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила…” и „Јави се понекад, још имаш мој број телефона”.

И неки бројеви студентских соба у којима смо спавали остају после љубави.

После љубави остају тамне улице којима смо се враћали после љубави. После љубави остају мелодије са радија које излазе из моде. Остају знаци љубавне шифре: „Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена”. Ушао је у амфитеатар и рекао: „У нашој авангарди…” Послао ми је пољубац.

После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Клак – спуштена слушалица када се јави туђи глас. Хиљаду и једна лаж.

После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: „Ја ћу прва у купатило!” – и питање: „Зар нећемо заједно?”

Овај пут не.

После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне. Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никога у близини. Фотографије снимљене у аутомату, таксисти који нас никада нису волели.

После љубави остаје повређена сујета. Метални укус промашености на уснама.

После љубави остају други људи и друге жене.

После љубави не остаје ништа. Катастрофа!

Дервиш и смрт  | Меша Селимовић

 

Пространство је наша тамница, рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли, уносећи неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадашњи разговор. Пространство поседује нас. Ми га поседујемо само колико може око да пређе преко њега. А оно нас умара, плаши, зове, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није наклоњена. Громови и таласи нису за нас, ми смо у њима. Човек нема свог правог дома, он га отима од слепих сила. То је туђе гнездо, земља би могла бити само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она пружа у изобиљу. Или ничија. Па ни наша. Не освајамо земљу, већ грумен за своју стопу, ни планину већ слику у своме оку, ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине. Ништа није наше осим варке, зато се чврсто држимо за њу. Ми нисмо нешто у нечему, већ ништа у нечему, неједнаки с тим око себе, не исто, неспојиво. Развитак човеков требало би да иде ка губљењу свести о себи. Земља је ненастањива, као и месец, а ми себе варамо да је ово наш прави дом, јер немамо куд. Добра за неразумне, или за нерањиве. Можда ће бити излаз човеков да се врати уназад, да постане само снага.