КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Осми, последњи  дан Хануке пао је тачно између два Божића, на први дан Нове године. Недеља. Пала-чинке од кромпира и нарезане кришке јабука које ће се нешто касније умочити у мед како би наредна година била плодна и сласна, Лиза их је ређала по столу иако ове године неће бити гостију. Фестивал светлости и посвећења, ширио је радост и мир, посебно у ишчеки-вању снаге осме ноћи, јер чудо величанствено расте и увећава се сваког дана ове светковине, у вери и души, а онда се као сутон у коме испловљава шири простором. Пре него што запали Ханука пламен на свећњаку у прозору изговорила је три благослова за чуда Хануке. Упалила је прво Шамаш, високи централни део свећњака, а онда последњи у низу, осми део, закри-љеним длановима  и испратила пламен погледом кроз окно прозора на улицу.  Задатак му је да и сваком пролазнику објави чудо, колико год био слабо видљив са прозора на мансарди Железничке улице, тик изнад Трга младенаца, где се и дословно чуда рађају свако-дневно. Мешао се пламен у одразу стакла са плами-чцима измаглице који су клизили уз уличне светиљке. Видела је у њима Сару, Мирјам, Рахелу, Адама и Мишу чији је поглед давно заробио њен у позоришту након представе, баш у време када се чуда дешавају.

Сада је лежао већ месецима у суседној просто-рији, коју је због болести ретко напуштао. Заспао је још у рано поподне исцрпљен боловима и пропустио је паљење, али је Шамаш ширио светлост и благослов најјаче у његовом правцу. Чудо шта све може пламен. Лизу је обасјавао миром и надом да ће све бити као некад.

Звоно на вратима је наговештавало већ  могу-ћност неког чуда, јер је ретко ко долазио у то време.

─ Добро вече, Елизабета! Сретна Вам Нова година! Извините што сметам. Непријатно ми је, али можда можете помоћи! ─ стајала је пред вратима промрзла, сићушна девојка из дворишног стана, држећи у некој старој крпи малог пса, који је тешко дисао.

Kинг и Лара који су дотле дремали између фотеље и радијатора, промолили су своје њушке и знатижељно гледали у придошлицу.

─ Враћала сам се са Вечерње литургије из Успенске цркве где певам у хору и нашла га поред капије. Нога му је повређена. Има угризе по телу и не знам шта да радим! – тужно и немоћно је гледала девојка у псића који је жмиркао.

─  Остани ту Жељка, сад ћемо.

Лиза је већ била у капуту и у свој шал умотавала штене, пружајући ташну девојци и затворивши врата, тик испред глава животиња које је судбина на сличан начи довела у њен дом. Та два пса су постала њена породица, мада их је кроз мансарду прошло  још много. Неки су након опоравка, нашли дом код њених прија-теља, а неке је прихватио брат на селу.

Хитро, готово клизећи спустиле су се низ полу-осветљено степениште и наставиле низ улицу.

─ Није далеко ветеринар. Наш је стари пријатељ. Често ми помаже. Ох, нисмо се јавиле твојој мами! Она је добро? ─ успори Лиза уздахнувши хладан ваздух. Девојка је неодређено нешто промрсила, начинивши необичан покрет, а затим рече:

─ Не брините, у реду је. И хвала вам. Знам да га ни сами не бисте оставили тамо. Посматрала сам вас једном како сте из снега поред контејнера пронашли маче и у недрима га однели у стан. Сада сам у прозору видела пламен…

─ Пламен ─ помисли Лиза и загонетно  се насмеши гледајући у небо.

Сутрадан се сећала те хладне ноћи, посматрајући замагљену улицу кроз прозор, чврсто стежући плетени Сарин огртач.

У сваком стиску бака јој је била ближе. Уздахнула је готово осећајући топлину њених руку. Бацила је поглед на корпу поред зида у коју је сместила нову гошћу. Окупана, нахрањена и угрејана, дремала је што од исцрпљености, што од медикамената које је добила.

─ Нека ти ноћ Хануке донесе срећу малена, миловала је штене изговарајући молитву. Обећала је да ће је већ сутра однети Жељки и њеној сестри. Још је слабашна, размишљала је, али је знала да ће је девојке добро пазити. Надала се да њихова мати неће имати ништа против да је задрже. Није видела ту тиху госпођу већ дуго. Знала је да је неко време била у болници. Виђала је њене  кћери како се враћају са факултета или из продавнице, са полупразним кесама у којима се осим хлеба једва нешто друго налазило. Скромне, танане, ниске девојке. Неко би рекао да су основке. Помало бледе, озбиљне и ненаметљиве.

   Покуцала је на врата малог дворишног стана. Отворила је Нина, љубазно се осмехнувши и пропустила је у просторију у којој је било једва нешто топлије него напољу. Није ни чудо, размишљала је, кад се са дворишта улази директно у мали собичак. Жељка је била у кухињи у којој је било мало пријатније. Kувала је супу. Лиза је пружила смотуљак.