http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                19 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Поетски времеплов

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/impresum/jg





Припремила: Јелена Глишић



Вислава Шимборска
умрла 1. фебруара 2012. године

ТРИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ РЕЧИ

Када изговарам реч Будућност,
први слог већ одлази у прошлост.

Када изговарам реч Тишина,
нарушавам је.

Када изговарам реч Ништа,
стварам нешто што се не смешта
у било какво непостојање.
Мира Алечковић
рођена 2. фебруара 1924, а умрла 26. фебруара 2008. године

НЕЗВАНИ ГОСТ

Зашто си дошао, 
а ја те нисам звала. 
Ја никада не зовем љубав, 
она ми дође сама. 

Незвани гост донесе 
понекад више радости. 
Зашто си дошао, 
а ја те нисам звала. 

И кад те не зовем, 
на тебе ипак чекам. 
Уђи, мени су увек 
снови драги гости. 

Жена је увек неког 
жељна и сама. 
И жена увек сања. 
Уђи; рећи ће: сањари. 
Уђи; рећи ће: луде. 

А има их који ће рећи 
да смо старинска деца 
што намернику с пута 
износе хлеб и со. 
А све је ново у мени – 
у ове дане снова 
ја ништа немам 
сем жеље да живот буде 
долином топлине људске 
пут њихов расплетени 
којим долазиш и ти, 
незвани гост.
 
Алекса Шантић
умро 2. фебруарa 1924. године

ДУША

Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте 
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није – 
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти, 
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.
 

Жак Превер
рођен  4. фебруара 1900. године

СТАРО ВИНО

Наранџа на столу
Твоја хаљина на поду
А ти у мојој постељи
Благи поклон тренутка
Свежина ноћи
Топлота мога живота.
 
Вељко Петровић
рођен  5. фебруара 1884. године

ВИТИЦЕ ТВОЈЕ

Витице твоје меке, младе
о, Бог зна ко сад плете,
чије сад носиш зеленкаде,
куда ти мисли лете?

Очи ће твоје пити трећи
и усне те црвене;
и нећеш у том смеху, срећи,
ни мислити на мене.

Ал' веруј, дико, то не боли,
друго је с чега стрепим:
духнуће часи мутни, голи,
за данима овим лепим.
Жаоке прве речи ружне
његове кад запече,
знај, ти си живот бедне сужне
почела оно вече.

Хладне ће воде оком лити,
у соби стида и тама;
и чекаћеш стас његов вити,
и плакаћеш ту сама...

И сетићеш се сада на ме
на опроштај наш холи -
а ја ћу знати то сред чаме,
и то ће - да ме боли.
 
Борис Пастернак
 рођен 10. фебруара 1890. године

НОБЕЛОВА НАГРАДА

Падох, као звер усред хајке.
Негде су људи, слобода, свет
А терају за мном удараљке,
Пролаза нема, спутан сваки крет.

Тамна је шума и обала спруда, 
Дебло је јеле оборено.
Пут је пресечен одасвуда.
Било шта било, све је свеједно.

А каквим се ја бавих злом: 
Убица, злотвор, шта ли ?
Та сав свет плаче над лепотом
Земље, коју опевах у боли.

Па и тако, још мало до гроба, 
Вера је моја – доћи ће доба
Сили ће подлости и свих злоба
Одолети још дух добра.
 
Александар Сергејевич Пушкин
од рана задобијених у двобоју
 умро је 10. фебруара 1837. године

НЕ ПЕВАЈ, ДРАГА

Не пјевај, драга, када си са мном,
Грузинске песме, пуне туге:
У сећању ми буде тамном
Далеки жал и дане друге.

Кад разлију се у тишини 
Те песме луде, занесене,
Ја видим степу, месечину
И лик далеке једне жене.

Откада угледах те, драга, 
Њен лик у мом срцу гасне,
Ал’ нова оживи га снага,
Кад зачујем те песме страсне.

Не певај, драга, када си са мном, 
Грузинске песме пуне туге,
У сећању ми буде тамном
Далеки жал и дане друге.
 
Десанка Максимовић
умрла је 11. фебруара 1993. године

ВОЛЕЛА СЕ ДВА ВЕТРА

Волела се два ветра с две планине
као што се воле два сунца, два духа,
као што се воле два вида и два слуха,
или сјај сунца са сјајем месечине, 

или с небесима ледене висине.
Грлили се изнад брда и пољана,
у лишћу грана и изнад бездана,
нису знали шта да од себе чине, 

нити грлећ' се које је од њих које,
ни умели да се размрсе, раздвоје -
као два пљуска и две грмљавине. 

Кад се поломе о кршеве, о грање,
волели се тугом и сећањем -
два ветра са две далеке планине.
  
Бранко Миљковић
пронађен обешен у загребачком парку 12. фебруара 1961. године

ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ

Кроз туђе срце води прави пут
Ко другачије путује наилази на таму
О докле ли ће тужан стићи
Тај што више нема шта да каже

Узалуд учене ватре с висока чела
Слепац зна краћи пут до зоре
И предели непокретни као нада
Сричу своје име на његовој усни
 
Александар Тишма
умро 15. фебруара 2003. године

МИР ПЕЋИНИ

Не скупљај кулисе,
не гомилај :
ормане с резбаријама
птица и гроздова
и с ћутљивим књигама и порцеланом у утроби,
нити слике
блескове нечијих допадљивих жеља,
ни пријатеље
који ти за утирање досаде
узвраћају утирањем досаде
обнажујући зубе :
треба да је пуста
кад те из ње изнесу
пећина
пећина без налаза
за археолошке очи
твојих последника.
 
Ђозуе Кардучи
умро 16. фебруара 1907. године

ЗИМСКА НОЋ

Магловите стране снегом покривене, 
Ко светлошћу белом све да је засуто; 
Снег шкрипи и пршти – бисерје расуто – 
И мој дах се маглом ствара испред мене. 

Све ћути. А горе, с небеских простора, 
Кроз облаке месец са видика плава 
Ту, на тлу, жалосну сенку оцртава – 
Безобличне гране разломљена бора. 

Као помисао жељна смрти саме, 
Опаши ме, цичо, ледом ове таме, 
Да ми следи и страх немира и наде. 

Бродоломник ноћас само неби тиче 
Са валова ових и у ноћи виче: 
- Шта л' мртви у својим гробовима раде?
 

Хајнрих Хајне
умро 17. фебруара 1856. године

ЛОРЕЛАЈ

Не знам откуд сета моја,
Зашто сам тужан ја,
Давнашња прича то је,
Која ми мира не да.

Сумрак је, Рајна тече бистра
Кроз мирисни лепи крај,
А врхом брега још се блиста
Вечерњи сунца сјај.

Тамо прекрасна седи дева,
Чудноватост њен је крас,
Златно је рухо заодева,
Златна је њена влас.

Златним чешљем чешља косе,
И слатки пева пој,
Чарима душу сву занесе,
Гласом у песми тој.

Обузет лепотом песме њене,
Рибар у чамцу свом,
Не гледа вртлог нити стене,
Сав је опчињен њом.

У поноћ вал ће оборити,
И њега и чуњ тај,
А за то с песмом крива
Биће заносна Лорелај.



Јован Дучић
рођен 17. фебруара 1871. године 

ТРЕНУЦИ

Та љубав без циља и без сутрадана, 
Зла сестра вечности, у бесу свег хитног 
Носи знак највеће коби што је знана: 
Сав ужас пролазног и бол неумитног. 

Тај свемир насликан на валу што бега, 
Сав покрет просторâ у трептању листа — 
Љубав је без сутра вечнија од свега: 
Јер и после смрти још је увек иста. 

Та љубав што умре у напону врелу, 
Мач скрхан на самим врховима тврђа, 
Има победничку гордост на свом челу: 
Јер умре у сјају пре него зарђа, 

Она прође душом као из далека 
Залутале птице у светлости маја; 
У песми су њиној гласи других река, 
И на крилима им сунце другог краја. 

И она нестаје пре веселе жетве, 
Увек неувела у свему што вене, 
Без свога завета и без своје клетве — 
У лепоти речи једном изречене.
 
Данило Киш
рођен 22. фебруара 1935. године

НАРИЦАТИ

Чекати, док поноћни звон тиња,
Да се донесе црна шкриња.
Не питати због ког је патња,
Звонити док не мине пратња.
Под балдахином и црним велом
Носити распело бело, пред опелом.
Под тешким сребром погнути плећа,
Давити се у диму свећа.
С тамним сенама у бој стати
И тихе псалме запевати.
Слушати оргуље печалне
И звона посмртних јечање.
Крочити преко зева гробова
У пратњи слугу, божјих робова.
Мрзнути у зачараној ноћи,
Гледати туђег мртваца у очи.
Дрхтати на месечини кобној,
Уздисати на хумци гробној.
Порећи прошлост, јецајући,
Замађијано, клецајући.
Опростити сваком. Покајнички
Грлити сандук, очајнички.
Тестамент страшни срицати,
И нарицати, нарицати, нарицати.

Џон Китс
умро 23. фебруара 1821. године

СЛАДАК СУСРЕТ

Сладак је сусрет уговорен оком,
слатке су речи што сусрете прате.
Ако је поздрав старији од збогом
треба времена стара да се врате.

Добродошло је длану ма шта топло
и капара је миг обрва дуг
да срешћемо се морима ил копном
где бразда није навикла на плуг.
 
Виктор Иго
рођен 26. фебруара 1802. године

О, ЉУБАВИ

Зар не, о љубави, да ноћ споро тече,
Кад, док лежиш сама, сан бежи од жене,
Кад свакога сата споља звона јече,
И часовник бруји треном што га прене?

Док будна сањариш под теретом тмине, 
Самоћа ти не да лек што умор брише:
Ни сан, да ти са њим ноћ што брже мине,
Ни љубав, да са њом сан не желиш више.

Мома Димић
рођен 28. фебруара 1944. године

ЗИД

Уз зид притеран
Док упредаш
С прста на прст
Све којешта
Ко пусти паук крсташ
Још увек одлажући доба
За свој крст
Сумрак се спушта
Више дрвореда
Па у собу ту
И преко пожутелих ребара
Пећи на пару болничку
Још једно светло не пали
Ионако сва већ горе
Тамо доле
По друмовима