Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 27

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поезија љубави | Ђура Шефер Сремац

ОЧИ МОЈЕ ДРАГЕ

Чеках те у сумрак дрхтаја

Ти дојездила кораком гордости.

Пожелех очи у самоћи

Стрепих од твоје милости.

Булке ти лица чежњом буктале

Удисах мршење витица.

Ми тражисмо се у класју мириса

А прсти нам сплетени судбином

Колена пред грехом клецала.

Приљубисмо се без очиубица

Страшћу нам Месец засузио

Блудња без кајања јецала.

Прамајка те Девица омађијала

Осунчала заблудом Искони.

До зоре Свемир те камено љубио

Ја лозу запатих мужјачки.

Препустисмо се дамару срца

Овековечисмо стидњу очију.

ШКОЉКА ЉУБАВИ

Заробљен у жудњи зачаране шкољке

започех на јави бисер сна лучити...

Амор оживео љубави ми бољке,

бисером судбине жели ме мучити.

Дисао сам дахом љубавнога плама,

пупољака маја, загрљаја твога,

упијао булке образа, без срама,

искрења купина ока судбинскога.

Беху нам мрежени прсти тела жељни...

Ваљкасте равнице удова ти мазни’ –

на нашем олтару, стидњом раскриљени

девици у славу – нудише се казни.

Слутња је тињала од грешна почетка

љубави нам моћне, на бол осуђене...

Нема нагле среће без кобна свршетка –

остадоше само снене успомене.

МАКОВИ И БУЛКЕ

Повратила се јара

сунца жежена њена

разапела ме.

Из поља маја

булке сам крао

смираја.

Венце ми плела маслачком

рукама нагим око врата

овенчавала.

Даривала свемире самотне

пропињућим сунцима

међу маковима и булкама.

Зелене стабљике прстију

по струнама страсти

потитравале.

Тражиле нам се звезде

у развезданим зенама

при предасима од јездења.

Одлепршаху латице...

Још круни време ране

макове рујне и булке.

Песме

ничу ми песме

семе времена јалово

бити не сме.

МЕЂУ ДИНАМА СТРАСТИ

(песма у песми)

Прикрадах ти се ка мислима

Док прсти страствоваху

Путеном нежношћу бедара

На спруду без страна света

Небогледи нам страшћу омамљени

постиђени од праоца Сунца.

И беху небеса од ватрења

Искричава и задихана

Покаткад се мрачише свести.

Као ројења пламичака

Светлуцаху свици нам страсти

По акордима кôда генетскога.

Међу дугама жудње жежене

Усне тражише предаха

Вали нам Љубав шапуташе.

Свемир мој грљаше Жену –

Дине јој млечне преплодне

Лозом наслеђа даривах.

Походише ме дрхтаји Постања

Окаменише се дине дојколи

Трагови улегнућа на песку пожуде.

* * *

Прикрадах ти се ка мислима

На спруду без страна света.

И беху небеса од ватрења

Као ројења пламичака

Међу дугама жудње жежене.

Свемир мој грљаше Жену –

Походише ме дрхтаји Постања.

Трагови улегнућа на песку пожуде.

О ПЕСНИКУ

Ђура Шефер Сремац

Рођен је 12. фебрура 1950. године у Руми. Професор је југословенских књижевности, песник, афористичар и прозни писац. Објавио је тринаест књига од 1982. године, када му је птампана прва – родољубива поема, па до 2016. када је објавио књигу хумора и сатире Бећасрки сремачки (р)епиграми.

За своје књижевно стваралаштво Ђура Шефер Сремац је добио више награда и признања.

Заступљен у антологијама и лексиконима поезије, прозе и афористике: Невенова антологија савременог српског песништва за децу и одрасле, Нови Сад, 2005; Коло пријатеља, Антологија поезије за децу и младе, Београд, 2007; Непролазни, песници српске књижевности кроз векове, Јагодина, 2008; Кад срце засветлуца, антологија новијег српског песништва за децу и младе, Рума, 2009. и другим. Објављивао је у многим часописима и на интернет порталима.

Члан је неколико удружења и књижевних секција.

Живи и ствара у Руми.