Алина Мартен је за врло кратко време успела да створи себи завидну репутацију у послу којим се бавила. Још увек је било клијената који су били сумњичави када би се први пут срели са њом у њеној модерно декорисаној канцеларији. Увек би очекивали неког старијег, са више искуства, а не двадесетосмогодишњу особу, која изгледа као да је сишла са модне писте. Алина је поседовала природну лепоту и шарм, а жене су јој завиделе на високој и виткој фигури, дугој, таласастој коси боје кестена и невероватно смарагднозеленим очима. Међутим, њена лепота је била занемарљива у поређењу са њеном интелигенцијом и преданошћу послу којим се бавила.
Након што је дипломирала историју уметности са највишим оценама у својој генерацији, изненадила је родитеље одбијајући да изабере каријеру универзитетског професора у шта су они полагали много наде. Изабрала је да буде нешто као детектив. Клијенти би је ангажовали да им пронађе неки редак уметнички предмет или антиквитет, да га откупи за њих или да истражи историјат неког предмета, и сваки пут би били задовољни резултатима њеног рада. Веровала је да је њен посао комбинација истраге, авантуре, преговарања и мистерије, и обожавала га је. Највише од свега је волела приче о људским животима и судбинама, које су се криле у сваком уметничком предмету.
Овог пута њен клијент је била жена, отприлике њених година, Валерија Каслер.
„Овај поретрет се налази у поседу породице Каслер скоро сто година. Међутим, нико не зна ништа о жени која је насликана на њему. Портрет је купио један мој предак на аукцији.“ Валерија је дала Алини слику-минијатуру величине длана.
„Ово је насликао Жан Пјер Дувал у 18. веку. Рођен је 1723. године, а преминуо је 1775. године. Био је познат по сликању портрета. Имате среће, госпођице Каслер. Дувал је био познат по томе што је водио детаљне евиденције о свим својим наруџбинама. Неће бити тешко пронаћи име девојке на слици“ – објаснила је Алина.
„Да ли можете открити нешто више о њеном животу? Волела бих да знам не само њено име него и њену животну причу.“
„Није немогуће, али ће бити мало теже. Ја волим изазове“ – рекла је проучавајући слику. И сам оквир је био уметничко дело, овалног облика, начињено од сребра са угравираним цветним дезеном, док су латице цвећа биле начињене од опала, тиркиза и жада. Замишљено је посматрала девојку на слици. Сигурно није имала више од двадесет година, имала је нежне црте лица, плаве очи сањалачког погледа и косу боје ћилибара. Њена одећа је говорила да се ради о богатој девојци, вероватно племићког порека. Хаљина је била боје кајсије са цветним шарама боје слоноваче, а рукави и оковратник су били украшени богатом чипком у белој боји. Имала је огрлицу од три реда ситних бисера и бисерне наушнице.
„Обавестићу Вас када будем открила ко је девојка на овом портрету“ – рекла је враћајући портрет Валерији.
* * *
Три месеца касније, Валерија је поново седела у канцеларији Алине Мартен.
„Мислила сам да нећете успети пронаћи ништа о мистериозној девојци на портрету“ – рекла је Валерија узбуђено.
„Успела сам да откријем много више него што смо очекивале. Портрет је насликао Жан Пјер Дувал 1768. године када је Розалија Аделаида Александер имала деветнаест година. О њој сам сазнала из дневника баронице Ленокс, као и писама које је бароница добијала од своје пријатељице Ребеке Бенет. То је невероватна прича, а почиње много пре него што се Розалија Аделаида родила. Заправо из времена када је Ребека Бенет имала седамнаест година. Ребека је била заљубљена у сина очевог пријатеља којег је познавала цео свој живот. Данијел Бернар је био истих година као и Ребека. Били су једно другом прва љубав и веровали су да ће се венчати када одрасту. Међутим, када је Ребека напунила седамнаест година, све се променило. Њен отац је приредио велики бал за прославу њеног рођендана на који је дошло много званица. Нешто се променило у Ребеки, јер је након бала свет гледала другачијим очима. Желела је да њен живот буде испуњен луксузом, баловима, путовањима. Она је била ћерка грофа, а Данијел је само припадао слоју богатијих земљопоседника, али без титуле. Неколико месеци након свог рођендана, Ребека је отпутовала у престоницу код својих рођака и убрзо је Данијелу написала писмо у којем га обавештава да ће се ускоро удати, након чега ће отпутовати и да је он заборави. Није написала за кога ће се удати. Нимало није марила за чињеницу да је тим писмом сломила срце Данијелу, којем је цео живот говорила да га воли. Године пролазе, а Данијел више није чуо ни речи о својој непрежаљеној љубави. У
међувремену, Данијелу је преминуо даљи рођак без деце, те је наследио титулу маркиза. Двадесет три године