КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Грчки мотиви

Ма колико вољели рођену кућу, свакад ћемо жудити за другом, оном што увијек измиче ако јој се мало приближимо и коју, усхићени, вјечито тражимо. То је човјек – луталица иако има гдје да се настани, отуђеник иако му огњиште није пусто, бескућник иако има гдје да ноћива и да хљеба једе. Бива да нам је дом тек оно спрам чега описујемо туђе отаџбине, а сопствене навике, нешто са чиме поредимо обичаје других менталитета. Кад у ноћи легнемо, налети гост сан којег одсањамо, па након вала блаженства отворимо у зору очи. Тако и на пут одемо, с њега се вратимо, но очи су и даље затворене као да би сву љепоту културне панораме у зјеницама задржале, у истом положају иза спуштених капака. Али ништа се не може засвагда замрзнути, ни у природи нити у умјетности. И кад посматрамо ваљан ликовни рад, нечији портрет или пејзаж, барем на тренутак видимо како је лик заустио нешто да каже или се у даљини, птица откинула са крошње и залепршала крилима препустивши се небеској плавети. Све је у сталном покрету. Само мртве ствари су укочене и непомичне, а умјетник се бави животом, не мртвилом.

***

Колико је прошло од онда кад умрије посљедњи витез? Гдје је он херојски живот оставио? – На Мисолунгију, неко ми са стране шапну... Ту је Бајрон оставио срце, а Грчка васкрслу устаничку душу. Срео је пјесник ону зору коју је толико чекао да сване у овим годинама од лутања, али је спазио и како се свршава ход његов у ћутњи и у сјети, те кретње преко бурних вала. Добро је потамнио под мјесечином далек сутон и стопио се с помрчином неизљечиве болести која се разбјежа кад пристигоше буктиње тамнопутих Турака са жутим турбанима, а поета већ бјеше отпутовао не сачекавши да се лијепо раздани...

О, гдје је Бајрон несрећно скончао, а бјеше лорд! Он доплови од Албиона до обала поробљене Грчке, лутајући витез опхрван свјетским болом. Тешко је боловати за сваког човјека понаособ и љубити слободу умјесто сваког ко то сам није спреман да чини. Лорд Бајрон, који је страдао за тлачене, који је говорио да је све у нашем вјековању резултат неукротивих заноса, дошао је у Грчку да помогне њеном ослобађању од тиранина; док је други Енглез, Елгин, такође лорд, зарио нож у слабашна грчка плећа. Потрпао је на бродове што му се од наслијеђа прошлости класичне културе прохтјело: мермерних статуа, камених рељефа... – оно што је Грке на историју сјећало, и то онда кад им је надахнуће минулих љета највише требало. Грчка је врхунац духовних вриједности докучила толико вијекова прије но што су Англосаси Ламанш препливали! Тако то бива, онај ко не може онострано да ослушне, да мистичне гласове умјетности схвати и осјети, покушао да је купи, присвоји, у своје самице закључа, али историја је стара и зна како кога ваља памтити и с каквом назнаком га у тефтер биљежити... Да је самовољни Елгин удахнуо бар мало од онога што се расплињује текући из наизглед голог мрамора, не би неокаљан мермер ни помјерао оданде гдје се чисти камен сунца кроз ратове и затишја науживао. Умјетничком дјелу (сигурно у заносу створеном) које је од богова постало и због њих настало, које након хиљада година упућује другима подстицај на стварање новога крај тог светог изворишта, неопростив је гријех отети прастару колијевку гдје је зачето и гдје би дјететом починуло. Нек пуца, најпослије нека се и распадне и у земљу стане понирати! И човјек живи док не легне у гроб и у прах се преобрази.

Не дувају без разлога вјетрови. Сви они хоће да прах преостао од тјелеса два човјека један са другим смијешају. Само тако ћемо једно тијело од два постати и увидјети да нема разлике међу нама. Кад пометену прашину проспемо на претходно сакупљену камару исте, примјећује ли се икаква промјена? Постоји давнашњи запис који каже да је умјесто земних остатака из некаква муслиманског гробља, који требаше бити пресељени на нову локацију, ископана само гомила праха са земљом помијешана. У табуте је, тек ради реда, насуто земље која се није разликовала од покојниковог праха. Надгробни нишани и друга обиљежја, зар су ишта друго до пањеви без годова, маховином обрасли, што куњају над мртвацем који је ишчезао, утопивши се у тло којим је негда газио?

Глуви за људску несрећу, богови су се сјатили крај два одра – Бајронова и одра Грчке која издише на рушевинама Мисолунгија. И једно и друго плод су из њихових вртова јер се бесмртности подаше. И једно и друго су подражај њиховој ослабљеној моћи јер су непролазни, као туга старих божанстава за антиком која се свакако изградила из страха и љубави према њима. Велике се ствари из страха и љубави рађају, па и вјера и сујевјера. Издахнувши, и једно и друго се из тог дуго нападаног града преселише у нови живот. Ко зна јесу ли у тим незнаним предјелима опет продисали, али знам да још око наших ушију струји освјежавајући дашак њихов, посљедњи, који се међу смртнима проноси у стиху и попут шапата утјехе. Важно је гдје човјек срце за живота остави, а не гдје га сахрани кад му тијело постане беживотно. Све што је горјело постало је пепео, али се пољубило са бакљом до себе.

Ономад, прије двије и по хиљаде година, далеко прије Христова рођења, постојаше двије стране – Европа и све њене тековине на једној, а на другој Азија на челу са страшном Персијом, најмоћнијом силом тога доба, одлучној у замисли да Балкан у опустошену провинцију претвори. Војевало се по копну и на мору, око ртова, у кланцима, усред поља... Грчке обале очекивале су персијску флоту, а очи Персијанаца гајиле су одбљеске ватре која ће се Атином раширити. Тај сукоб је жив примјер како се један народ под исту заставу окупља када наиђу туробни дани.

Ејрена, богиња мира, сигурно се дуго колебала да ли да се повуче или да остане ту гдје се затекла. На том њеном предомишљању мора да је изграђена цијела балканска прошлост. Кад најпослије одавде ишчезне било каква врста сукоба и превирања, то ће нам рећи да је она пронашла трајну настамбу и да је савладала своју неодлучност над нашим горама – богиња мира и прољећа на полуострву немира и суморне јесени.  

Грчка историја је повјесница мале земље чији су понос ископине из далеке нам прошлости. Оне су за ћорава, незаинтересована човјека пустош, развалина, а ученом човјеку су сав живот и једина утјеха. Пред тим би стубовима што се над рушевином храма напукли дижу на кољенима од среће заплакао. Прођоше њихова срећна љета, и ктиторима њиним нико не зна гроб, ипак се још напрежу да у висине порасту, а сунчева врелина нити им даје снагу нити им је отима. 

Праскозорје Грчке двадесетог вијека прохладно је и мутно, као да није зора на помолу већ мрак послије ионако дуге зимске ноћи у којој тумарају утваре покојних краљева узлетјелих са торњева замкова у европским метрополама. Грчка бјеше мали улог стављен на коцкарски сто за којим покераши пребирају милионе и који бацају мрамор из Херонеје и са Делфа на хрпе сувих папирних новчаница долара и марке. Биљешка је то и о увезеној династији, родом са полуострва Јиланд, о кратком ланцу краљева који се лако прекинуо јер је сваки његов сегмент својим путем полазио.

Тако је 1913. Константин Први наслиједио земљу од убијеног оца па се у владарској срећи дао окушати. Носио је име светог цара Константина, оног који потуче војску Максенцијеву и отвори врата Рима Христу и апостолима, спој имена које много обећава с принчевском крвљу што текући венама гори и узаврела кључа. Пошто се прослави као заповједник грчке ослободилачке војске по Македонији у Балканским ратовима, посуо је латице разноликог цвијећа на утабаном путу славе, од Беотије до капија Солуна, из престонице гдје је још био насљедник ка Македонији гдје постаде пуноправни краљ. Филип де Ласло је исте године насликао диван Константинов портрет, одмах уврштен међу најуспјелија сликарева остварења. Гледају вас са Де Ласловог платна занесене побједничке очи. Оне или не видјеше или умјешно глумише, од истине окрећући главу, како ће надолазеће године бити трагична епопеја тамом огрнуте Европе чији се врисак без еха изгуби у амбису куд је скочила.

Ископати милост дубоко закопане среће, при грозници опхрвалих народа, док тутње вагони препуни ко зна одакле увезених недаћа, огроман је захтјев привезан на леђима владара којем круна накриво стоји. Само једна граната у непосредну близину да звизне, спала би у блато, у каљуге по киши копаних ровова у које већ полијеже грчка војска да би Бугаре из Тракије ка Софији потјерала... Нема довољно спремних за прочеље кад пушке одавно пуцају, кад се нема предаха ни толико да се ради нових окршаја цијеви топовске очисте... Грчки пуцњеви осамнаест мјесеци одјекиваше за онима са Пикардије и Пијаве, у ували која гуташе