КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Долази полако у моје село

Ако сте некада путовали према Мркоњић Граду, сигурно сте уочили моје село. Његове природне љепоте не остављају никога равнодушним. Мало је, ушушкако и окружено брдима. Путеви су мало непријатни за оне који долазе први пут.

Волим своје село у јесен. Када стиже јесен у моје село као да стиже краљевска посјета, јер сви се спремају  и веселе за тај долазак. Тада се сви мјештани осјећају богато. Јесење боје ми говоре да се морамо спремити за хладноће и све плодове сакупити и спремити. Вјетрови се поигравају са нама и лишће носе у далеке крајеве. Само понеки лист вјетар врати кући у моје село и ту заврши свој задњи плес.

Све је живо, ради се на њиви, ради се у воћњаку, ради се у шуми. Ми на селу не можемо бити снени, успавани и само посматрати кишу.

Јесен на селу је другачија. И људи се воле вратити у своје село, јер тамо је најљепше. Када се вратим из града све више волим своје село.

Јована Скопљак, V₁

●

КОМАРАЦ, СВИЊА И ВУК

У шуми, крај језера, срели се вук и свиња. Вук поздрави свињу, а она побјеже у страху. Свиња је бјежала кроз мочвару, срела је комарца и он је упита:

„Што и од кога бјежиш?“

А она му рече:

„Од вука“, и побјеже кроз грање.

Комарац је пожурио за њом. Дерао се на њу да се врати, да не буде кукавица, али свиња само јурну у рупу. Комарац одзуји до обале, гдје је вук још увијек пио воду. Комарац се представи и одведе вука до свињине кућице, тј. рупе. Вук исприча своју причу да свако бјежи од њега мислећи да је месождер, а он је вегетаријанац. И кад види да неки вук поједе неку животињу да му се повраћа. Свиња прошкиљи напоље и изађе. Они се загрлише и постали су најбољи пријатељи. Ко год би их видио заједно чудио би се и причао о њима. Али им то није сметало. Били су најбољи пријатељи, посјећивали су јазбине, правили су журке и нема шта нису радили. Било је то незаборавно другарство.

Вук Шмуља, V₁

●

КИШНО ЈУТРО

Јутро је освануло тмурно и кишовито. Устао сам и отворио свој прозор. Осјетио сам  пуно влаге и хладан ваздух који ми је био познат. То је био мирис јесени.

Лијепи сунчани дани, љетне  играрије са другарима, дуге шетње током вечери  остаће иза прозора. Вјетар ми је до прозора донио опало жуто лишће. Брзину вјетар мијења, некада се разигра и облаке тјера у други крај. Ослушкујем и вјетар и капи кише на моме прозору. Капи се разлијевају по стаклу, праве умјетничка дјела. Ако киша буде дуго падала и једнолично, успориће и природу и нас саме. Када у јутро видим да пада киша, увијек се питам колико ће падати? Зашто су тмурни, тешки облаци сакрили сунце и не желе га пустити да нас мало oрасположи. Небо је изгубило своју ведрину. Растужило се.

Киша постаје све јача и јача. Хладне и ситне капи падале су на мој длан и говориле да ће тако данас бити цијели дан. Затворио сам прозор и припремио кишобран. Требаће ми.

Андреј Кнежевић,V₃