http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Љубавна поезија | Вања Чобанов



ДЕВОЈКА СА ПЕШКИРОМ НА ГЛАВИ

Девојка са пешкиром на глави,
жеђа, у моме крилу,
под сеном јутра –
не жури никуд: детету, старима,
нити сну, ни јави.
Она је моја,  и данас, и сутра...
Девојка са плавим пешкиром на глави.

Девојка са сјајем  у очима,
погледа нежног, сненог,
над мојим телом –
не тражи разлога: љубави, речима,
нити сну, ни јави.
Она се даје душом целом..
Девојка са плавим пешкиром на глави.

Цура са мирисом лета,
у   кожи  мекој, тамној
кô седефна ружа – 
не чека: часа, минута,
нити сан, ни јаву.
Она ми своје тело пружа...
Девојка са плавим пешкиром на глави.

Девојка са буром у бедрима, 
занесена, у љубавном плесу, 
иза  летње кише –
не говори ништа: о животу, о људима, 
нити о сну, ни о јави
Она са мном у тишини дише...
Девојка са плавим пешкиром на глави.
Девојка са пешкиром на глави,
склупчана, у моме крилу,
под сеном јутра –
не жури никуд: детету, старима,
нити сну, ни јави.
Она је моја,  и данас, и сутра...
Девојка са плавим пешкиром на глави.
 ¤ 

НИЈЕ ПРВИ ПУТ МИЛА

Није први пут мила.
Научила си да је свет који са вером ствараш
нешто што се може срушити  стрелом судбине,
надошлим  тужним облаком који ти прича
нешто што не желиш да чујеш.
Или само једним погледом.

Све ти буде јасно.
Анђели падну. 
Останеш сама, разголићена и даље лепа, 
а око тебе тама. 
Црно-бели свет. 
Анђели падну и однесу са собом боје.
Црно те вуче да потонеш.
 У белом да се изгубиш.

Кад будеш данас ставила црвени руж на усне
биће то једина боја на теби. 
Све иза биће сиво и провидно као кише,
као завеса од кише.
Оне боје, боје вина, љубави, музике и плеса,
боје сна – не припадају ти више.
 
Кад будеш  данас мила,
отворила врата,
спусти поглед на своје колена.
Не гледај у непозната лица поред којих пролазиш.
Погледај у своје руке.
И њих си волела.

Својим рукама, на другом крају града, 
кујем мач  којим ћу победити пролеће!
Све оне очи које гледам а не видим. 
Сва тела жена која пожелим а жељу оставим у пасажу,
заборављену и разуђену покретима руку
којима нешто сечем и објашњавам...

Не знам колико ће времена  проћи
док не будеш видела зелену  и мекано смеђу, 
док не будеш помешала златну и друге боје.
Знам само да није  први пут драга,
да одлазиш,
и да кад анђели падну однесу и нешто моје.
 ¤ 

ЋУТИМ ТЕ

Ћутим Те као пахуљу. Као развејан живот.
А  пријатељи ми  говоре да су снегови прошли
и да се узалуд снује!
Али ја те ћутим.
И на улици или у возу када се уплашим,
изненада изговорим твоје име,
али тако, да нико не чује...
Знаш, данас никога не занима љубав.
 
Као што се ћуте загађене воде,
посечене шуме и њиве без живота,
као дете које се невешто скрило.
Као што се ћути Југославија,
до пола света, од пола проклета,
ћутим Те као проливено мастило
које се заувек у крв упило!

Млади људи пролазе крај мене,
пуста, младост  увек  полаже право на будуће, 
али ја им не верујем!
И одмахујем када причају и певају о срећи,
јер знам,  кад стигну на пола пута –
вера ће их проћи.
Као што књига ћути о крају,
ја ћутим нас као боцу што плута.

Ћутим Те као бол и као брачки Бол. 
Као прву светлост која доноси речи на мол.

И као светлост упаљених свећа,
као смиреност  пред иконом,
као  помирење: Сигурно си имао својих разлога, Боже..
Ћутим Те као миракул,
као што се ћути молитва у цркви Светог Ивана,
у катедрали у Стокхолму,
у малом селу у Банату.

Као што се ћуте завети,
једном у  срца ушли,
једном преко усана прешли: 
речи су уклета својина!
И као провиђење Те ћутим.
Јер ко зна где ћемо се наставити,
у какво ћемо се семе  претворити,
и пут се чини о, тако бео 
и на небу су можда звезде
ал’ само један брег стоји цео!
И зато Те ћутим.

Пролази зима, дужа од чекања,
заробљена  у магле и мразове,
у дим који се спушта назад у блато.
Ћутим Те док шетам крај старог дворца и Тисе,
док  причам с кумом о  вину  и деци 
и говорим:  Још увек смо ту, на киши и ветру...
Ето, ћутим Те зато.

Ћутим Те као пахуљу. Као развејан живот.
Тамо где си била развукле су се уре 
и песма  душе не престаје!
Али ја Те ћутим.
И на улици  или у возу  када се уплашим,
изненада изговорим твоје име,
Бланка...
тихо, тихо,  да нико не чује.


О ПЕСНИКУ

 

  

Вања Чобанов је рођен 26. августа 1967. године у Сенти, писац са уметничком и животном адресом у земљи и иностранству. Његови досадашњи романи:  Aко је до мене, Remedy for love, ready to wear, Ноћ ми те дугује и Људи који седе у тами, као и две књиге прича: Време које се никад више поновити неће  и  Венеција у равници – узбуркали су многе духове и стекли бројне читаоце. Написао је и сценарио за документарни филм: Богдан Дунђерски и био је сарадник на сценарију за филм и ТВ серију: Santa Maria della Salute.