КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

---

КАД ВУЧКО КРЕНЕ НА ФИТНЕС

 

Када се, у рано прољеће, маслачци распу тек зазеле-њелим ливадама, сунце се измрви у небројено много златастих честица и свака од њих свјетлуца као мало сунце. Па онда:

Гледа сунце у маслачке,

у те мале жуте тачке,

па шапуће облацима:

– Колкô доље сунца има!

Разњежено том сликом, тим огледалом у коме види мноштво својих насмијаних лица, сунце нештедимице пусти топле зраке и шапне ведрини небеског плаветнила:

...нек се грију сунца мала

на ливади процвјетала.

Већ првом пјесмом Маслачци у збирци Вјетрић несташко, намијењеној најмлађим читаоцима, Јелена Глишић показује да вјешто, у неколико потеза, попут најбољих француских импресиониста, само не бојама него ријечима, ствара упечатљиве пјесничке слике које из стихова прелазе у подсвијест и расположење малих читалаца. Њени маслачци трепћу златним оком док посматрају лет лептирова и, уз зуј пчела, слушају цврчково музицирање. Уз то што је осликана живописним бојама, њена пјесма је, дакле, и озвучена, чиме је доживљај цјеловитији, нарочито ако се има у виду ритмичнст ових стихова којима се дочарава и покрет, плес готово цијелог прољећног пејзажа.

Идиличне слике природе саме по себи не могу прећи у поезију. Осјећа то добро млада пjесникиња, па у пјесме уноси и драматику, али сасвим функционалну, успијевајући природу динамизовати ничим другим него природним појавама. У стиховану причу она уводи несташни вјетрић који ће да промијени правац кретања врапца и кучета, миша ће залијепити за зид, баш у тренутку кад је наишла мачка и тада, као у пјесми Вјетрић несташко, настаје драма која ће имати срећан завршетак:

Јер би на неку другу тачку

однио вјетар госпођу мачку.

На крају пјесме долази ненаметљива порука (и поука): ситуацију спасава тата вјетар који несташног сина одува кући и још му каже да се извини онима којима је причинио неугодности.

Јелена Глишић је учитељица, свакодневно је са дјецом, и добро осјећа њихову душу, прониче у њихов сензибилитет, зна какве слике и приче воле и, попут Станка Раките, ниже стихове баш онако као да су намијењени њеним ђачићима.

Кад је већ споменут Ракита, ваља рећи да ова млада пјесникиња баштини оно најбоље из поезије Јована Јовановића Змаја, Момчила Тешића, Душка Радовића, Драгана Лукића, Григора Витеза, Љубивоја Ршумовића и других класика српске поезије за дјецу, али при томе се труди и успијева да остане само своја, да трага за путем који ће означити препознатљивост њеног рукописа.

Добре пјесме за дјецу, по Љ. Ршумовићу, нема без духовитости и приче у њој, макар у назнакама. Као да се тога придржава, Ј. Глишић исписује стихове у којима описује догађаје толико смијешне да се за стомак држи и домарев пас, као у пјесми Заборављене ципеле, која говори о дјевојчици што је пред школу стигла у кућним папучама, јер је, због шминкања, заборавила да обује ципеле, а читаоцу препушта да нагађа да ли се уређивала зато што жели да се допадне неком дјечачићу у школи.

Духовитости има и у пјесмама које личе на стиховану басну, попут пјесме Крила. У њој се говори/ пјева о томе како је један лисац посматрао лептира који лако лети, па и он пожелио да набави крила, макар половна. Као  у свакој језгровито испричаној басни, потребно је ефектно наравоученије, и пјесникиња га овдје даје, опет на ненаметљив начин:

Схватио и он на крају

да се крила не продају,

па с товаром туге тешке

вратио се кући – пјешке!

И пјесма Вучко пензионер има обиљежја басне. Прича је врло једноставна: један вук није могао поднијети да је зец од њега бржи, па је, да би оснажио тијело, ишао у теретану и на фитнес, али узалуд. На крају је, опет у виду наравоученија, савјет добио од меде – нека једноставно постане вегетаријанац (па неће морати да јури за зецом)!

И љубавну тематику Ј. Глишић саопштава на духовит начин. У пјесми Први састанак Сњежана се љути на стари сат који споро иде, јер никако да дође час када треба да се састане са дјечаком који јој се свиђа. Љубавна осјећања овдје су, дакле, саопштена на посредан начин и избјегнути су свака могућа сладуњавост и стереотипни обрасци. То показује и пјесма Кишобран  у којој би заљубљени дјечак био задовољан и кабаницом која га штити од кише када би под њу, заједно с њим и његовом ђачком торбом могла стати и Милица, али пошто не може, потребан му је кишобран.

Не могу и нису све приче веселе и не говоре само о несташлуцима и смијешним догодовштинама, па тако ни пјесме не могу бити и нису једноличне. То Ј. Глишић показује пјесмом Сама у гужви. Свако јутро мама и тата, у журби, напуштају стан и одлазе на посао. Вера их моли да остану (Може ли посао бар један дан / да се некако уради сам?), они кажу кћеркици да ће у девет доћи тета која је чува, али топлину родитељске присутности нико и ништа не може надокнадити, јер:

бескрајно тужна, и с ким год – сама,

јер са њом нису тата и мама.

Ових неколико изнесених примјера показује колико је разноврсна тематика у поезији за дјецу Јелене Глишић. Она пјева о природи и појавама у њој. Животиње су саставни дио тог амбијента и чести мотиви којима посвећује своје стихове. Али те пејзажне слике, ма колико покаткад биле идиличне, с елементима неког праисконског мира, врло често обиљежава и присуство дјетета, или бар његове мисли. Дјеца су у овим пјесмама разиграна, радознала, запитана пред свим што се око њих збива. Овдје сусрећемо дјецу у школи и у породици, понекад и дјечака или дјевојчицу који су у разговору са самим собом.

Велику пажњу Ј. Глишић посвећује ритмичности својих пјесама, настојећи да их обоји најљепшим бојама и озвучи милозвучном музикм природе. Труди се,  углавном и успијева, да нађе што смисленије и оригиналније риме, које тако звуче чак и кад су, на примјер, именичне, глагоске или придјевске. Труди се да пјесничку радозналост урони у мање коришћену тематику, а и када се нађе у области која је много пута и на различите начине опјевана, тражи властити израз и исказ.

Због свега тога збирци пјесама за најмлађе Вјетрић несташко Јелене Глишић треба пожељети срећан пут у читалиште.

 

Ранко Павловић

---