http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                16 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Ослобођеник | Александар Стевановић




Први мрак је тек пао, тако да је централни трг био још увек пун света. Шетали су богати, шетали су сиромашни, свештеници и свештенице разних богова су замицали у своје храмове, трговци су товарили своју робу на колица и магарце, пролазиле су носиљке иза чијих завеса се могао опазити обрис мушкарца или жене, неки мусави дечак је украо јабуку и бежао као ветром ношен, праћен узвицима и каменицама, из побочних улица почели су вребати људи свирепих лица и проститутке. Кроз прозоре кућа и крчми почела је да се пробија жута и наранџаста светлост.

Усред те вреве, кретао се проћелави, дежмекасти човек у новој белој туници и са новим црвеним појасом око паса. Ишао је тргом цик-цак, полуотворених уста и широм отворених очију које су шарале на све стране. Завиривао је у прозоре крчми, загледао сваког пролазника, стао је, кренуо, поскочио, окренуо се око своје осе раширених руку, насмејао се.

Ову његову чудновату игру помно су посматрала два пара очију из једне полумрачне улице. Један пар је припадао високом и мршавом човеку риђе косе, а други, човеку средње грађе, са рошавим лицем и избаченом, четвртастом вилицом.

Хеј, ти! Ти, ти, у белој туници! Дођи овамо!

Дежмекасти човек се заустави, а онда се осврну око себе да провери да ли се то њему обраћају.

Да, да, ти! Дођи овамо!

Још увек држећи руке одвојене од тела и са збланутим изразом на лицу, крену према њима.

Нисам те виђао раније. Ко си ти?  упита га високи, посматрајући га испитивачки.

Котасмушено му одговори.

КотаЛичиш ми на роба. Истина?

Да. Не, не, не! Ослобођеник, ослобођеник! Данас сам стекао своју слободу. Племенити Сервилије ме је додирнуо штапом по глави и ослободио. Магистрат је био присутан.

Тако?... Рођен си као роб?

Не, доведен сам из Хиспаније. Да, из Хиспанијејош као дечак. Племенити Сервилије ме је купио. Дуго сам радио у пољу. Од јутра до мрака, вредно, напорнонекад су ме тукли. Једном су ме тако избичевали да сам два дана провео у несвести. Алибио сам већ младић, и леп, па су ме узели у кућу. Племенити Сервилијеи његови пријатељи су сезабављали са мном. Иначе сам помагао у кухињи. Више нисам радио у пољу. Када сам нешто остарио, постао сам послужитељ. Мада сам и даље понекад учествовао у забавама. Кажу да имам меке усне

Па, зашто су те ослободили када си толико вредан? иронично упита високи.

Спасао сам живот младом Марсилију. Коштица му је запела у грлу. Гушио се. Ја сам једини остао прибран. Јак ударац у леђа и проблем је био решен. Ха! Због тога сам ослобођенА ко сте ви?

Ми смоградски стражари.

Али, ја сам прошао стражаре на улазу у град. Показао сам им пилеус, ево га! рече Кота и извади капу као доказ.

Добро, склони то. Ми смо унутрашњи градски стражари. Зар никада ниси чуо за унутрашње стражаре?

Аха, да, дачуо сам збуњено одговори Кота.

И шта ћеш сада?

  Ха! Добио сам лепу суму сестерција на поклон од жене племенитог Сервилија. Тиме ћу ући у трговину житом. Доста сам научио о томе слушајући свога господара и његове пријатеље. Мада би било боље да кренем са робовима. Мањи је ризик, мања је и зарада, али знам да препознам доброг робада, можда је заиста боље да кренем са трговином робовимаНудили су ми и да останем код њих, да ми плаћају за мој рад. Не! Слободу ја желим, слободу. Пуним плућима да удахнем ваздухаааахА за пар година скупићу довољно да купим једну кућу са вртом. Па ћу да купим пар робова да ме служе. Неколико лепих робињасваку жељу да ми испуњавају. Набавићу им перике да личе на жену племенитог Сервилија. Купићу и једног лепог дечака, да ми увек буде при руци. Ха!

У трену, одушевљеност и усхићење на његовом лицу замени болна, укочена гримаса. Јак бол му проструји телом. Неспретним, широким покретима маши се за груди, где напипа нож заривен под ребра. У неверици која му се очитавала на лицу, стискајући нож, паде на тло. Топла крв му је натапала нову белу тунику

До када би чекао?  упита нижи човек вишег.

Занимљив човек. План му уопште није лош.


О ПИСЦУ

 

  

Александар Стевановић

Рођен је у Ужицу, 21. априла 1978. године. Основну школу и гимназију завршио је у Ивањици. Дипломирао је на Правном факултету у Београду. Од 2006. до 2010. године је радио као правни саветник у тимовима одбране Драгољуба Ојданића и Бруна Стојића пред МКСЈ у Хагу. Од 2010. године до 2016. године радио је као правни сарадник у тиму одбране Радована Караџића.

Пише кратке приче, приповетке и понекад песме.

Живи у Холандији