СВЕТИ ЂОРЂЕ И ВЕЗИР
Велики везир
Мехмед‐паша Соколовић је седео на једном брегу изнад Дрине и с радосним осмејком у
очима гледао како неимари приводе крају изградњу великог моста који ће, мислио је, напокон спојити обале ове немирне
реке. Тишину је изненада прекинула песма која је долазила однекуд иза
брда. Везир се окренуо и тад је јасно могао да чује како неко пева: Девојка соколу зулум учинила, зулум учинила,
гору запалила…
Неколико
тренутака касније сејмени су пред њега довели младића који је, учинило му се, био веома
уплашен.
— Пустите га — рекао је везир и
сејмени су отишли. — Где си научио ту
песму, соколе? — упитао га је везир.
— Чуо сам је од једног монаха из
Зворника — одговорио је младић.
— Ти си из Зворника?
— Нисам
везире. Само сам провео неко време на зиду једног манастира код Зворника. Био сам
фреска.
Везир га је зачуђено погледао.
— И где ћеш сад? — упитао је.
— Кући у Феникију — одговорио је
младић.
Везир га је поново зачуђено
погледао.
— А где ти је та Феникија?
— Феникија
је, везире, била чудесна земља на обалама испод Либана, а онда је на тајанствен начин
нестала. Али ја знам да она још увек постоји и да лебди изнад кедрових шума, ни
на небу ни на земљи.
Ја лудог ли монаха, помислио је везир.
— Нисам ја, везире, ни монах, а
нисам ни луд — рекао је младић.
— Добро, младићу — нервозно је
рекао везир — видим да ниси луд. Али ако си из Феникије, откуд онда у Зворнику?
— То је дуга прича, везире — рекао
је младић и уздахнуо. — А ако хоћеш, могу да ти је испричам.
— Хајде испричај…
— Имао сам срећу — започео је
младић — да сам једног лета био изабран за
краља блуда и тако постао Алелуја, тј. онај који доноси сунце. Са мном
је у Балбеку била и једна девојка чија се лепота не може описати. Сваког јутра смо песмом будили Бала, а он би, тужан што
људима није могао да подари вечност, испустио једну сузу и из ње би
настало сунце, у најлепшој од свих боја. Ја сам га онда узимао на рамена и износио на врх планине, и тако је
започињао нови дан.
Једног дана у пророчиште у Балбеку
је дошао конзул из Антиохије и кад је видео моју љубавницу, био је очаран њеном
лепотом. И хтео је, као какав нитков, да је отме и поведе са собом у Антиохију.
Ту смо се посвађали и кад је један од војника пришао и замахнуо копљем да ме
удари, ја сам му отео копље и убио га на лицу места. Онда сам поубијао и остале
војнике, а на крају сам убио и конзула. Знајући да ће доћи да ме траже, са
својом љубавницом сам се склонио у кедрове шуме на Либану. И тако сам живот провео као хајдук, ратујући против
Римљана.
Касније су ми хришћани дали име свети
Георгије и направили мит о мени у коме убијам аждају. И тако сам, много векова
касније, стигао и у Зворник.
— Богами си
имао узбудљив живот, Ђорђе! — рекао је везир.
— Веома
узбудљив — рекао је младић и тужно уздахнуо.
Везир се онда окренуо према мосту
и са осмејком у очима погледао беле камене
лукове како се, са само њему јасном лепотом, извијају изнад реке. И ко
зна колико би их тако гледао да младић није нешто рекао.
— Ти, везире, баш решио да
направиш ћуприју — рекао је.
— Да, Ђорђе…
— А знаш ли ти, везире, да се ове
две обале не могу спојити.
— Шта то болан Ђорђе причаш —
повикао је везир. — Зар не видиш да је ћуприја скоро готова?!
— Можеш ти,
везире, да направиш ћуприју, то нисам рекао. Али ове обале спојити нећеш.
Ја лудог ли монаха! – поново
је помислио везир.
— Већ сам
ти, везире, рекао да нисам ни монах, а ни будала — рекао је младић. — Само ти причам оно што
знам.
— А шта ти то знаш?! — љутито је
упитао везир.
— Овде је, везире, од самог
почетка све кренуло наопако — мирно је
наставио младић. — Кад је Бал учио реке да нађу пут до мора, ова га река
није послушала. Уместо да тече према југу како јој је он рекао и да тако најлакше нађе пут до мора, она је урадила по своме и
кренула на север, тј. узбрдо. Зато јој је Бал дао име Дрина, тј. она која тече узбрдо или она која тече наопако.
А много векова касније на обале
ове реке је стигао један чудан народ.
Кад је једног дана њихов владар, који је
имао два сина, погинуо у боју, браћа су се одмах посвађала. И ускоро је
избио тако страшан и свиреп рат да су се планине тресле као стабљике на ветру,
а Дрином је текла крв уместо воде.
Старији брат је убио млађег брата
и изгинуо је сав народ с обе стране реке. И тек онда, кад је остао сам под
сунцем, старији брат је схватио колико је био луд. Лутао је пустом земљом и
проклињао младо сунце, а оно би онда од туге испустило једну сузу.
Не знам како
се овај несретни човек звао, али су му Феничани дали име
Балкаин, што је значило онај који је убио братa, а све ове земље су по њему добиле име
Балкан, тј. земље над којима сунце плаче.
А од тада три пута у сваком веку Дрином тече крв уместо воде.
Младић је
ућутао, а везир осети како му чудан немир заигра у срцу. Погледао је према мосту и
учини му се као да бели лукови под меким јутарњим сунцем бледе и нестају.
— Ето, везире — додао је младић. —
Можеш живот да проведеш као хајдук или као везир, али на крају ти дође исто —
добијеш на мосту, а изгубиш на ћуприји!
Онда је устао и тужно се насмешио.
— А сад одох, везире — рекао је —
далеко је Феникија.
Окренуо се и отишао, а везир је
остао да седи на брегу изнад Дрине и гледа
за њим како меким кораком гази преко воде. А онда је иза брдâ са друге
стране реке зачуо песму: Девојка соколу зулум учинила, зулум учинила, гору запалила…
(Из књиге Феничански митови)