БОГАТСТВО ПЈЕСНИЧКЕ БАШТЕ
Насловна пјесма књиге Лаку ноћ, Љиљана, објављена као прва,
наговјештава занимљиво богатство пјесничке баште које нам нуди, можда,
најплоднији аутор из Републике Српске, Ранко Павловић. Поред дивне метафорике у
тој пјесми је с мјером нагомилано мноштво сјајних увјерљивих слика, неочекивано
изненађујућих, оцртаних у стилу крокија, у само једном једином стиху. То је оно
мајсторство какво се очекује од врхунског пјесника.
...
располути небо пуно кише... Обрати
недозрело воће... Кроз ову ноћ
пролазе анђели и џелати... кочијаши
без кочија и хитроногих коња...
чувари давно покрадених ризница...
цвили прохујали вијек... кроз ходнике
који никуда не воде...
Колико љепоте лежи у овим
стиховима, смионим, откаченим метафорама и синтагмама, знају само профињени
сладокусци, они који уживају у њој и знају је тражити у књижевним остварењима.
То је само оно у првом дијелу пјесме од четири пјевања, Причин насред собе. А шта све лежи у остала три дијела било би
претјерано гледати за овај кратак приказ, преоптеретило би га. Можда је то оно
најљепше што се о љубави може написати. Испреплићу се снови и стварност.
Коначно остаје само сурова стварност.
Једнако је квалитетна, још
квалитетнија и сљедећа пјесма На јастуку
који мирише на твој сан. Читаоцу застаје дах пред снагом и немогуће добрим
свјежим метафорама, ишчупаним из мрака узаврелог заумља, у којем се крију све
тајне пјесничког лудила.
Хоћу ријеч о коју вук оштри зубе,
о коју се тупи оштрица мача,
која сасијеца негве сужњу љубави.
Најбоље би било преписати читаву
пјесму, али опсег приказа то не дозвољава. Јер, даље теку све бољи стихови и
претварају се коначно у златни вез.
Читаоцу ће се допасти и пјесма Твој роб, љубави. Наћи ћемо сјајну
метафору ...тјера снове из своје собе...
у пјесми Када се син врати са матуралне или
метафору: поља нашег језика, у пјесми
Клице нових ријечи. Одушевиће га
стихови у пјесми Различак у оку: У њеним очима небо се расцвјетава / у
различак... Понеси, кажем јој, тај
различак у оку, / да плава свјетлост обасја наш стан.
И можемо тако у недоглед набрајати
пјесме у којима ћемо откривати искрице љепоте, које као зрна дијаманта
свјетлуцају у нашој узбуђеној свијести. То је та магија поезије која нас опија
као шампањац. Која нам уљепшава живот, чини нас срећнијим. При томе је важна
одлика ове поезије, њена суптилност, истанчаност казивања, пјесничка
сензибилност и болна људска топлина. И поред сјајних Монашких сонета и пјесама у другим књигама, ових неколико
споменутих пјесама су врхунске и код разумног антологичара, њима је мјесто у
најбољој антологији српске поезије за одрасле.
Павловић се присјећа свих својих
љубави, оне му у сјећање долазе као прекрасна сновиђења, макар то био и само
један незабораван бљесак очију, поглед који се памти до краја живота. А онда,
увијек на крају долази она болна стварност, просиједе власи, суочење са
садашњошћу, са неумитном пролазношћу, којој је немогуће затворити врата.
Кроз многе од ових пјесама
провлачи се филозофска нит о љубави и животу. Над многима лебди лагана сјенка
туге, жали за младости, њиховим завршецима аутор се подсјећа на своје данас те
болне просиједе власи, којих се не може отарасити.
Оно што је већ од раније познато,
језик у стваралаштву Ранка Павловића је
богат, сочан, разноврстан. Читалац ужива у његовом обиљу, у тој раскоши
разноврсних ријечи, од којих су многе свјеже као прољећно растиње.