●
ТИ
Ту си –
као вечити исход,
као рађање боли,
непредвидљива, заводљива.
Неки се снови ипак због
тебе остваре.
Ту си –
савијаш ме,
прелиставаш као већ
прочитану књигу.
Када занемим, речи ми ухлебљењем вратиш..
Ти
лукавошћу молиш,
као превртљиву жену,
гајим те.
Подно неба остављаш
питања налик мелодији која се
радо слуша.
Гребеш,
кидаш ми тело,
задиреш по помахниталим
деловима ума.
У круг, у круг, у круг.
Још један дах, још један стих,
још једна кап,
још један отпроздрав.
У светлим мољенима
недостижних еона
што нанизале су године,
падам све дубље,
све ниже.
Тежак сам са твојим кофером у руци.
Толико
да те овако сужањски,
песнички призивам.
Ко зна у којим смо се световима
већ видели, са шапатом у сну.
Колико смо молитви заједно
клечећи обновили.
На далеким обалама жеља
још верујем у твоје обрисе.
Рекла си костима у којима те носим:
Да!
Надо! Надо!
Сенка си као најтежа
јутарња уморна глувоћа!
А тако те жарко гледам
урањајући у себе…
Зорица Крстовић
Рођена је пре педесет четири године у Војводини у којој је и
одрасла.
Пише песме и кратке приче. Воли све што је повезано са писаном речи,
романе, приче, есеје и поезију. Годинама објављује у књижевној
периодици.
Члан је неколико књижевних удружења и клубова.
Прву збирку песма Светлост на длану (2016) објављује након више година
сопственог поетског сазревања, трагања и узрастања по лагумима своје
душе.
Од пунолетства живи и ради у Београду.
