Учитељица је све време с пуном
пажњом слушала ово неочекивано излагање, ни у једном моменту не помисливши да
почне са убеђивањем, са причама како клавир никада не може да изађе из моде и
како је лепо да, независно од својих родитеља, макар проба да научи стварање
нота. Само је ћутала, а када је Немања поново узео телефон у руке, правивши се
да се малопређашњи разговор није ни десио, устала је са столице и изашла из
просторије. Није је било свега неколико минута, а онда се вратила са албумом
пуним слика њених ученика.
“Видиш, он је сада познати
пијаниста”, прстом је показивала на малог осмогодишњег дечака које је седео
поред истог тог клавира и правио се да затворених очију свира неку озбиљну
композицију. “На тој слици се претвара да изводи Рахмањинова. Сада ми шаље
разгледнице и скромне поклоне где год да оде, и ни у једном писму ми се не
захваљује на ономе што сам га научила, само спомене како му је било лепо да са
мном пије чај и дуго разговара о свему.”
Немања је, сада већ пажљивије,
слушао причу уз коју је учитељица повремено уздисала.
“Нисам ја дошао да са вама пијем
чај. Понајмање да вам причам о својим проблемима. Моји родитељи су желели да се
ја данас овде појавим, али ја њима нисам обећао да ћу бити велики пијаниста.
Штавише, обећао сам им само да ћу долазити како би ми купили аутомобил за
осамнаести рођендан. Надам се да се разумемо. Ви ћете добијати новац као да сте
ми држали часове, а како у кући немамо наштимовани клавир, и ја увек вешто
избегнем све њихове глупе пријеме, нећу бити приморан да демонстрирам своје
квази клавирско умеће. И тако, сви су на добитку.”
Осмех који се том приликом појавио
на Немањином лицу уплашио је учитељицу.
“Немања, ако погледаш ове фотографије сам ћеш
схватити да ја никада на то нећу пристати.” Озбиљно, чак помало и грубо
одговорила је том, још увек дечаку, смелом да свакоме каже све у лице.
“Ја сам заволела те људе, не зато
што су постали познати и што ме нису заборавили, већ зато што су израсли у
праве људе. Скромне, одмерене и пре свега, добре. Великој већини њих уопште
нисам наплаћивала, јер они часове и нису могли да плате. Тако да, твој предлог,
ја не прихватам.”
Немања је опет оставио направу
која је све време испуштала неке чудне
звуке.
“Ви сте, значи, од оних поштених
људи који се држе својих принципа и заједно са њима и пропадају”, дрско је
узвратио. “Мени је то најмањи проблем, рећи ћу родитељима како нисам задовољан
вашим подучавањем, а они ће ми, ако и даље инсистирају на часовима, већ лако
наћи новог учитеља који ће пристати на моју и више него пристојну понуду. Ипак
је данас велика криза, људи лако прелазе преко својих ПРИНЦИПА.” Ту реч је
јасно нагласио, са помало уздигнутим, подругљивим тоном.
“Мислила сам да си ти фин младић”,
тихо је проговорила учитељица.
“Ха, чујте, фин”, насмејао се
гласно. “То данас не спада у комплимент. То је, учитељице, као када некоме
кажете да је глуп, или сачувај Боже, неспособан. Ја сам освешћен, добро сам
проучио механизам данашњег друштва, зато не желим да се заносим клавиром и
сличним којештаријама. Додуше, кријем од родитеља моје ставове, јер ме ипак они
издржавају, али рећи ће се њима само. Не могу довека лагати.”
“А шта, Немања, ако им ја кажем за
твој план?”
“Нећете, учитељице, ви сте од оних
што се држе својих принципа, сетите се. Такви као ви остају увек фини, не желе
да се мешају у животе других људи. Кажем вам, добро сам проучио тај разрађени
механизам.”
После кратког ћутања и погледа
упрта у под, учитељица се окренула Немањи који се попут неког детета задовољно
и поносно вртео на расклиманој клавирској столици.
“Ниси ти глуп, Немања, али ниси ни
освешћен. Механизам о којем причаш је зарђао управо због недоследних људи, оних
који се прилагођавају лицемерју и тону у ово блато које је свуда око нас. Тону,
и постају људи од блата. Ниси ти глуп, али си изабрао да то будеш. Можда ти и
волиш клавир, виолину или пак часове плеса, али ниси храбар да одлучиш.”
“Поштована учитељице, наш час је
ипак завршен. Видим да нећете попустити, већ
ћете ми само држати моралне придике. Тако да, не бих себи траћио време”,
са још једним погледом на сат узвратио је младић и упутио се ка излазу.
“Твојих родитеља још нема, чуо си
шта су рекли.”
Не обраћајући пажњу на њене речи,
пружио је руку и прошапутао:
“Прилагођавање, учитељице, суштина
је опстанка. Пријатно.”
Са празном руком у ваздуху као да
чека на још једно руковање, учитељица је остала иза затворених врата. Стајала
је тако пар тренутака, а онда се окренула да покупи шал који јој је успут
испао.
Прилагођавање, промрмљала је у
себи.
Са чудним осећајем у глави, као да
је управо долетела са неког непријатног места, упутила се клавиру и запазила да је на њему остао
Немањин телефон. Очигледно да је разговор ипак мало утицао на тог отреситог
младића, чим је тако журно напустио просторију, а притом заборавио своју вољену
направу. Загледала се у те дирке, које су за разлику од клавирских имале на
себи исписана слова и бројеве. У једном тренутку телефон је кратко и бучно
зазвонио. Насумице је притисла једно дугме и пред њом се указала порука следеће
садржине:
“Поштована учитељице, не желим да
се разликујем од осталих ученика, зато прихватите овај телефон као поклон од
мене, и у сећање на једно кратко, али занимљиво дружење.”
Тада је одлучила да престане са
давањем часова клавира. Звонио је телефон много пута, долазили су родитељи са
својом децом, али све их је учтиво одбијала. Свирала је само за себе и то
искључиво зими. Када је музика звучала најлепше.
О СПИСАТЕЉИЦИ
Јелена Цветковић
Рођена је 8.
oктобра 1984. године у Нишу. По занимању је дипломирани правник.
Пише од малих
ногу и одувек је уживала у писању. У почетку је писала искључиво поезију, а
затим је почела да пише и кратке приче. Њена песма Крађа живота објављена је у Зборнику радова са књижевног конкурса о
вину издавачке куће Арте и винарије Александровић. Песме су јој објављене и
неколико часописа. Један је од прошлогодишњих победника конкурса за едицију
Првенац који је расписао Студентски
културни центар Крагујевац. Они су објавили њену прву збирку прича под називом Приче са прашњавих полица.
Живи у Нишу.