http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Заборављени песници | Душан Костић






Приредила: Споменка Денда Хамовић



  

Душан Костић је рођен 23. јануара 1917. у Пећи. Био је песник и романописац, a својим делом је летописац своје земље и веома значајан хроничар времена у којем је живео. Заузима значајно место у нашој књижевности за децу и омладину. После завршене основне школе напушта завичај и наставља школовање у гимназији у Беранима, а затим студира књижевност на Филозофском факултету у Београду. Песме пише од своје четрнаесте године, а као студент је писао песме револуционарног духа, тада омиљене међу омладином. Међутим, власти су с подозрењем гледале на ту делатност младог песника револуционара па је био неколико пута хапшен и затваран што није сломило његову веру у идеје социјализма и комунизма за које се борио стихом и оружјем од првог дана револуције.

После четири године ратовања, у слободној домовини се прихватио једнако убојитог оружја – пера. Значајан је његов уређивачки рад у Тањугу и Радио-Београду, листовима Борба и Књижевне новине, и часописима: Младост, Књижевност, Савременик и Нова мисао.

Самоћа је лајтмотив Костићеве поезије, а његова лирика самоће је плава, и плавило има различито порекло и вишеструко значење. Тумачећи то песник каже: покушавам да домамим ту неизвјесну поетску птицу која однекуд за мене треба да буде плава, сребрна, мјесечинаста. Плавило означава песникову осећајност али је и инкарнација његовог патриотизма. Костић је сликар плавог, Медитерана и балканских простора. Песмом је сликао родну Пећку Бистрицу, Плавско језеро и Лим, Дунав младости, лепотицу Сочу, Сену, дивљу Арагву. Сликарски обдарен један је од највећих пејзажиста у југословенској поезији. Као новинар је доста путовао својом земљом, али је видео и свет (Француска, СССР, Румунија, Бугарска, Грузија) и то је распаљивало његову песничку искру. Објављивао је и запажене путописе и репортаже.

Хватајући се у коштац са самоћом, као видом човековог отуђења, Душан Костић пева и песмом гради мостове на којим се људи сусрећу, јер мостови су како песник каже пољубац који спаја обале. Сводећи свој песнички и животни биланс, пита се зашто је тако много мењао небеса и крстарио друмовима балканским, а сам одговарајући да је он тужни путник љубав тражио, а то је јасно из свих његових песама које сведоче да је љубав нашао у поезији, и та љубав превладава самоћу, осмишљава чин живљења и певања, што је за Костића потпуно исто. Он је лиричар који је живео у једном не много лирском времену, које карактерише превирање између љубави и мржње, и сва његова поезија је између та два пола – отпор мржњи и чежња за љубављу, а својим песничким делом је утиснуо лирски печат времену у којем је живео.

За свој књижевни рад је добио много награда, међу којима су: награда Удружења књижевника Србије за дечју поему Градић Јеленград и за збирку песама Зов лишћа, Змајева награда (1979) за дело Постојбина маслине, Горанов вијенац (1981). Добитник је и Октобарске награде града Херцег Новог. Објавио је збирке песама: Пјесме, Земљи вољеној, Поема о граду и љубави, Прољеће над ровом, Говор земље, Тиха жетва, Мреже, Морија, Пјесме неспокоја, Лирика југа, Архилепаг и друге. Романи: Глува пећина, Сутјеска, Модро благо, Гора Коштанова су га уврстили међу најзначајније писце ове врсте литературе код нас.

Умро је 19. октобра 1997. у Мељинама код Херцег Новог. Песничку заоставштину му је уредио књижевник Велизар Бошковић и објединио је у збирци Како ће се ово звати.



ПОНЕКАД

Понекад ми се учини
да си облак који прође:
био је и нестао.
Била си грана, била си грожђе
које сам једва, можда у сну
унесен усном дотакао.

Понекад осјетим, у осами,
да је све тако брзо било
метеор који је у тавно крило
вода и трава пао:
понекад зажелим да смо сами
опет и опет, да дођу снови
које сам ти некад шапутао.


ЦРНИ КОЊИ

Дођоше по њу црни коњи,
ах црни коњи, црни коњи!

Сав залив утону, загуби се
за брдима сад ми мрким,
за магленим.

Измакну се ведрина. Одмами смијех.
Остадох сам на пијеску,
сам на пијеску.

За леђима посљедњи трзај, стисак задњи.
Ошину ме једна смрт,
остави да размишљам.

Однесоше је црни коњи,
ах црни коњи, црни коњи!

Антологија српске поезије (1847-2000)
Ненад Грујичић


ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ


Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовим дивљач лове,
по хумовима звијезде плове –
зашто је тако?

Грко ми небо кроз косу рије,
простором мојим лишће гњије,
јаблана немам.
Тамне су моје ријечи, све тамније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

Антологија српске поезије (1847-2000)
Ненад Грујичић


МОЋ ВОДОПАДА


Приђоше пољу. Она рече не.
Стаза се затим вијугну у хлад.
Прођоше шумом. Она рече не.
Кроз сумрак већ се осијав'о град.

И опет траве, па грање, па друм
(неке се сјенке узмутише зле),
однекуд кроз ноћ дојавну се шум –
она рече да, она рече не.

Маглина поче да исплиће кош
од замке слатке слаже нит по нит.
Не, рече она: само мало још,
скренуше потом низ путељак скрит;

још мало само, и још мало, гле:
пред њима ријека сламала се сва,
од водопада трептало је тле –
она рече да, она рече да.


ПЈЕСМА ТИХА

Ништа, ништа не видим. Пијан
од љубави сањам језера давна, ријеке,
острва она знана; испијам
жедним оком пожаре оне далеке.

Да сагорим, да отхујим – шта ли?
О крика овог и срца овог да није:
свему би се, свему би се тако радовали
ко оне птице, на грани, птице двије.

Проћи ће воз, кроз жита, подно звијезда,
пронијет хуку, прозора безброј, лица.
Хоћеш ли ми, селицо, махнути из свог гнијезда –
из купеа неког без сијалица?

Познао бих ти смијех, видио очи – иако
мрак је, и ноћ је… Све би засјало тобом!
И дуго, дуго, послије, док мјесец би кровов'ма скак'о
срећу бих дијелио са пустом мојом собом!...

А не знам. Не видим ништа. Да ли
вољен сам, жено, јер ме данима болиш?
Тијесан себи сâм сам и тако тужно мали
у овај час – кад не знам да ли ме лудо волиш!...


ВУК СРБИЈИ

У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ' нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе трпјех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.
Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!


ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ

СЕПТЕМБАР

У жутом ауту дође 
јесен, донесе грожђе.

И лишће мог јаблана 
позлати јесен рана.

Прођоше дани врели, 
миришу плодови зрели.

Јесен је, јесен рана 
од бакра сва исткана.

Са гране ласта вели: 
– Скоро ћу да се селим.

У клупи ђаче пише: 
– Брзо ће магле, кише.

– Позна ме јесен љути,
вели септемвар жути

Јесен се, јесен рана, 
прострла преко грана.

У жутом ауту стиже 
и жуто лишће ниже.


О ОБЛАКУ ЧАРОБЊАКУ

Надвио се стар облак
бјелосиви чаробњак.
Изнад града стоји
и кровове броји,
па се чудом чуди:

– Шта је ово, људи?!
Видим – сваки кров
има шиљак нов.
Што ће копља ова
од крова до крова?
Докле дођем кући –
од једа ћу пући...

– Ој, облаче б'јели,
ти се често срдиш,
све би да нагрдиш,
у бијесу свом
пушташ љути гром,
побио би све,
ал' овако – не!

Још би прич'о Брана
тајне громобрана,
но се облак трже,
на пут крену брже,
сав забринут јако
што је све то тако,
што је крову дан
сваком – громобран.

Диже једра стар облак
бјелосиви чаробњак.
И тихо, без буке,
заплака од муке.

И тако, отада
често киша пада...