Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 4

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Интервју с Мирком Демићем

Интервју урадила: Сања Живковић

Мирко Демић, писац, члан Српског књижевног друштва и директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, добитник је значајних књижевних признања, и то: Андрићева награда (2009), за књигу приповедака Молски акорди, Дејан Медаковић (2011), за роман Трезвењаци на пијаној лађи и Меша Селимовић (2017) за роман Ћутања из Горе.

До сада је објавио прозна дела: Јабуке Хисперида (1990), Сламка у носу (1996), Ћилибар, мед и оскоруша (2001, 2005, 2011), Апокрифи о фуртули (2003), Слуге хировитог лучоноше (2006), Молски акорди (2008, 2009), Трезвењаци на пијаној лађи (2010), По(в)ратнички реквијем (2012), Атака на Итаку (2015) и Ћутања из Горе (2016).

Поред наведених дела, Демић је објавио и књигу есеја, (п)огледа и маргиналија Под отровним плаштом (2010) и На ничијој земљи (2016), као и књигу публицистичких текстова Слађење горчином (2008). Са Бојаном Јовановићем коаутор је књиге Читање пророчанства (2011). Такође, приређивач је књига: Буна у Бановини у Класнићу 1833. године (2003), Таласи и есеји (2005) Ђорђа А. Петровића, Тмурни дневи (2006) Милана Будисављевића и Грке капи (2013) Милана Прибићевића.

Његови есеји, приповетке и делови романа превођени су на енглески, немачки, пољски и украјински језик, а књига приповедака Молски акорди преведена је 2011. године на македонски језик.

Права књижевност намењена је одабранима

Шта мислите о тренутном стању у књижевности?

Наша књижевност је толико разуђена да је тешко сагледати све њене токове. Једва приметно се одвија смена књижевних генерација, како у прозном изразу, тако и на поетској сцени. То доноси и нови сензибилитет и однос према књижевности и схватање њеног места у друштву. Књижевност је демократизована до нераспознавања; (о)лако се штампају књиге и још лакше објављују књижевни текстови. Поред класичних, штампаних новина и часописа, појављује се велим број електронских сајтова и портала, док друштвене мреже постају легитимна места на којима се презентују књижевни радови. Парадоскално је да и поред тога, књижевност постаје све невидљивија и неважнија у животима наших савременика.

Кога од савремених писаца сматрате неправедно запостављеним на књижевној сцени, а кога неправедно популаризованим?

Та појава је присутна од кад постоји књижевност. По правилу, увек су неправедно запостављени писци који не повлађују тренутном укусу публике, а она је увек просечна, поводљива агресивним маркетингом и ванкњижевним разлозима. Права књижевост је увек намењена одабранима, људима којима је књига насушна потреба, а не пука разбибрига и средство за забаву и опуштање.

Ко Вам је књижевни узор?

Имам много узора. То су класици од којих сам учио и учим: Црњански, Андрић, Десница, Крлежа, Киш, Пекић... Рабле, Флобер, Бруно Шулц, Гомбрович, Бирс, Хашек и многи други... Без њиховог дела овај свет би био много сиромашнији, а мој живот – поготово. С годинама, та листа је све дужа, а моја интересовања све разгранатија. Што више узора, то боље.

Писали сте дела различитих форми, која од њих Вам је најдража и зашто?

Морам да признам да највише уживам док пишем есеје о делима драгих писаца, чије су ме књиге дотакле на разне начине. Писању есеја претходе страсна читања, белешке на маргинама, исписивање теза у нотесима и на папирићима. Из такве занесености рађају се многе идеје, синтезе, слутње и откровења. Волим ту слободу креативног читања дела других писаца, али и додатну одговорност која налаже поштовање њиховог рада.

С обзиром на то да сте и коаутор књиге Читање пророчанства, да ли је то компликованији поступак од самосталног стваралаштва? Зашто?

Коауторство је занимљив експеримент, никако нешто чему тежим. У овом случају, два ауторска гласа се надопуњују, јер су писана из различитих углова и приступа: мојим – прозним и антрополошким, колеге Бојана Јовановића. Та два слоја неретко полемишу између себе, прилагођавају и одређују форму и тон један другом.

Коју од значајних награда које сте добили сматрате највећом потврдом Вашег књижевног квалитета и зашто?

Андрићева награда за књигу приповедака Молски акорди била је коначна потврда да сам на добром путу и знак да сам се одвојио од просека, да је мој глас препознат као занимљив, а оно што пишем достојно дужег памћења. У сваком случају, било је то велико охрабрење. Нажалост, у малој култури каква је наша, награде су једна од ретких институција које скрећу пажњу на поједине ствараоце и њихова дела.

Који сликар би најбоље осликао Ваш књижевни рад?

Трудим се да се мењам из књиге у књигу, тако да је немогуће наћи нечије сликарско дело које би било добра илустрација мојих књига. У својим прозама дотицао сам се сликраства на различите начине. На почетку су то били француски класицисти, потом холандски мајстори, а онда – Шумановић, Де Кирико, Лубарда... и многи други.

У Вашим делима се неретко помињу митски јунаци, који од њих би представљао Вас на савременој књижевној сцени и зашто?

Митски јунаци у мом делу су једна од веза за светском традицијом и доказ да се бавим сличним темама и дилемама које су мучиле и њих. Још нисам пронашао митског јунака са којим бих се у потпуности идентификовао, али су ми на различите начине блиски и Телемах и Одисеј, али и споредни јунаци, узгредно поменути у великим еповима, попут певача Фемија или пса Аргуса.

У петокњижју: Молски акорди, Атака на Итаку, Трезвењаци на пијаној лађи, По(в)ратнички реквијем, Ћутање из Горе, шта би био бескрајни плави круг, а шта звезда у њему из Сеоба Милоша Црњанског?

Можда се баш од тих пет књига може сачинити плави круг, не ореол, не венац од трња, а у њему моја сета за изгубљеним завичајем и временом младости, са свим својим идеалима и заблудама.

Да ли ускоро можемо очекивати ново дело и шта ће бити његова тема?

Не верујем да ће се ускоро било шта ново појaвити, јер ми је потребан одмак од старих тема. У сваком случају то ће бити нова фаза у мом стваралаштву и бављењем другачијим темама које ме тренутно опседају. Ових дана завршавам текст за Велики школски час, ишчитавам неколико наших великих путописаца (Црњански, Растко Петровић, Винавер и Краков) што ће ми, верујем, бити добра припрема за роман у којем ће главни јунак бити један наш заборављени авантуриста са краја осамнаестог и почетка деветнаестог века.