http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                27 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Скерлић и Бојић | Станислав Винавер
Из историје српске књижевности



 

Визaнтија је за Бојића била нешто слично староме блеску који се опомиње у народним песмама нашим. Народне песме наводе блесак старог царства као доказ нашега права на будућност, као доказ да смо и ми нешто имали и створили. Ту се није мислило улазити у суштину блеска, у анализу зракова, него је блесак из прошлости узиман само као доказно средство. Тако су у духу народне поезије и ширећи њене потајне аргументе, радили и други наши песници. Они су увек хтели да докажу да ми нешто вредимо већ и по томе што смо некада толико вредели и некада били тако моћни и тако блистави. Дучић је у овоме стилу измишљао своје царске фантазије. 

Оне нису ниуколико потекле из духа онога времена, или из критичког или интиутивног погледа данашњице на та времена. Дучић је замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом. То није била аутентична прошлост него једна рекламна прошлост. 

Тако је Дучић измислио да је главна брига царице на двору цара Душана била да примети једну бору бриге у погледу Силнога цара. 

Тако је Дучић компоновао читав низ мотива из којих се види сјај, блесак па ако хоћете и то да смо ми били много отменији него други. Ако је реч о некој старој цркви онда, човечански говорећи, ни један од тих песника није ни помислио да се у тој цркви побожно помоли Богу као што су то радили претци, нити да се бар у тихом надахнућу пренесе у старо доба и његове грчеве и поносе, него је сваки тај песник готово  американски  хтео само да утврди шта та црква вреди, (ако не у новцу а оно у поносу) има ли она у историји уметности своју нарочиту цену, и може ли да нам  послужи као титр де глоар.

Такву декоративну рекламну, у неколико  и потребну нашу Византију замислио је и Бојић. Он је на тај пут дошао сасвим природно: то је пут сиротиње раје, то је пут убогих сиромаха који увек морају да траже себи оправдања и потстрека. Песник моћније линије, него Бојић и Дучић, песник исполинског замаха — Ђура Јакшић, није тражио оправдања нама него је нас поставио као потпуно оправдане, као битне, као почетак и основу, — а захтевао је да се други оправдају зашто су такви, зашто су нас оставили, зашто нас нису помогли, и зашто нас већ не помажу. 0н не да се није правдао, он је оптуживао. Он је Европи казао да је стара лутка и пропала проститутка. Међутим, Бојић и други, казали су Европи, пишући песме или путујући са европским државницима: видите у прошлости ми смо били необично отмени, готово тако исто отмени као и ви, опростите нам што сада нисмо довољно префињени, али то ће доћи. И Дучић је тражио чак и саменску префињеност и то не ону византијску већ ону салона и будоара Деветнаестог века, — у српској Византији. Још, још увек морам да нагласим, да ипак и Дучић и Бојић у томе остају на линији  свога рођенога народа, који се стара да се оправда и осветла образ пред народима цивилизованим, и пред самим собом. Песник највишега стила не правда се,  не подвргава се суду, него позива друге на суд и правдање. Такав је био Јакшић. Такав донекле био је и Његош. У „Горском вијенцу“ његова осуда венецијанске дегенерисаности има и лице и наличје, он подједнако разуме патријархално гађење, али тајно осећа да и култура рафинованости има своја несумњива права. Ова двојственост показује код Његоша велики песнички напор. Она ипак није на сувереној висини Јакшића или уопште некога песника који би умео на двојствености да се вине до врха апсолутне јединствености обухвата.

Једна слатка лаж лежала је не само у Бојићевом покушају правдајуће Византије. Та лаж много више била је код Скерлића, који је ову Византију одобравао. Лаж сахарина. Јер народ, најзад, у својој борби за опстанак има права на велика сретства до којих долази наивном интуицијом. Интелектуалци пак, ако нису наивни, немају права да се наивности играју. А Скерлић није био наиван. Он је презирао све црквено, једним благодејанским рационализмом позитивистичке паланке и апотекара Омеа. Он је са осмејком гледао обреде и чак кад је мислио на религију осећао се виши и лепши, што није у њеном дохвату. А када је већ имао тај позитивизам онда је требало да покуша и прошлост да прожме неким напором сагласности и сазвучности. Место тога, из разлога целисходности он је допуштао религију и блесак у прошлости као корисне за понос садашњости. И то их је допуштао без свакога проникнућа. Он је могао да и у тадашњој религији потражи старе вечне проблеме и садашње проблеме, који су се само према добу и према поднебљу морали да преоблаче у разне обредне и религијске битности. Скерлић је некритички и утилитаристички примао рекламну Византију и за њу потстицао Бојића

Када сам у одступању кроз Арбанију, као водник са тридесет гладних војника на некој чуци срео Бојића, тешко болесна у цивилу као писара Министарства полиције, опет смо разговарали читава три сата, што смо били заједно, о Византији и о проблему њенога уобличавања кроз наше ремек дело. Тада је Бојић био већ нешто под утицајем свога министра, необично умнога Љубе Јовановића, који је такође био позитивиста оне радикалске врсте, као и Скерлић али је кроз историју стално и истрајно  тражио слична и утврђена искуства и аналогије. Љуба Јовановић није веровао у апсолутни почетак. И тако је Љуба Јовановић не само Византији него и у свакој другој историји тражио проблеме владања, технику спречавања буне, технику управе, кроз форме које то не исказујују у први мах. Љуба Јовановић није тражио у локалним стварима локални проблем него је кроз целу историју наилазио само на иста начела о техници врховне управе и свих управа малих и средњих, и нарочито заштитних органа. Тако је Љуба Јовановић видео у Византији  кроз све њене трзавице и покличе ипак  само низ начина  да се до власти дође или власт одржи. Та Византија како ју је тада Бојић видео преко Љубе Јовановића, била би једно вечно поприште властољубља дато само у формама за нас мање приступачне али ипак одгонетљивим.

И ту није било песничкога смисла и песничке истине, мислим врховне и пречишћене истине, али је било читав мравињак убода за потстицај на тражење аналогија међу којима су могле бити и песничке. Власт не истима — чак ни песничка: то беше нови кључ Бојићев за испит савести. Али у првом штуром периоду то не беху чак ни аналогије него се просто, рекосмо, тражило оправдање, износила хвала, на основу извесних облика верских и других који су у садашњости сматрани као ништавни мрачни. Ту је била антиномија и слом Скерлића. Он није никада смео да иде до краја противу једне фикције када је ова била корисна. Он је уништавао фикције — које нису сметале. Друкчије је радио Новаковић и Руварац и цела школа честите и узбуђене али трагичне српске интелигенције. Скерлић није био трагичан. Новаковић је уништавао чак и корисне фикције, чак и такве где се није знало смеју ли се уопште и додиривати. Зато има у Новаковићу и свима интелектуалцима србијанским те врсте нешто болно и трагично и нешто за ова времена плодно.

На оној чуци у Арбанији разговарасмо још Бојић и ја каква ће бити поезија идућих дана. Бојић је видео рођење Нове Епопеје. Ја сам видео пригушеност и мистику. Ја сам тада такве стихове и носио у себи. 

Не пригушеност ропску, него пригушеност  интимну, као покушај да се нађе ново дејствовање душевно, далеко од музике громова, која је премало богата и претерано једнолика. Бојићеву идеју о Епопеји прихватио је и Бранко Лазаревић који је једно време на Крфу био литерарни арбитар. Вечито моје истицање мистике њима се и тада чинило само индивидуална ћуд и настраност. Па ипак и кад су на Епопеју помишљали, увек је њима пред очима само лебдело једно оправдање помоћу славе. Наши коректни славословци као на пример г. Миодраг Ибровац у Паризу и други наши тужбари и хвалбеници по великим центрима, нису тражили и нису очекивали истинскога песника него су са нестрпљењем и помпом пропагаторском жудњом ишчекивали вербализам и помпу са којом би изашли не пред Милоша него пред монденску Европу. Они су хтели нешто као декорације Данунција, који нас је искитио, као страшила свима ђинђувама лажне патетике. Они нису хтели истински доживљај тог херојског војника, тог замишљеног интелектуалца, тог духовног лутајућег полу-интелигента, који се сви покушавају да снађу у једној новој и ближој истини. Њима је требало славе и блеска за извоз и они нису били свесни тога да смо ми имали праве славе, за хиљаду година и за сто хиљада година, као радиума, који заиста сам по себи зрачи, и да нам не треба мешане славе и у другим областима, кад је већ имамо у чистоме виду. Њима је требало легиране, прерађене литерарне славе за извоз и доказ. Наша је слава сама по себи била јасна и она ће блистати вечито, а да се не јави потреба ни једне литерарне речи, ни једног литерарног папирног венца око њеног пламена. И изгорео би тај венац. И може се што више замислити једна  поезија која срамежљиво о тој слави не би као ни говорила, али би њом била прожимана и опијена, и чак уплашена, и баш зато што би се стидела те реторике (ради се о светом  пијанству), кроз њу би се осетило оно о чему она не говори и чега је бесконачно пуна. Тако сам ја са своје стране очекивао једну поезију која о најважнијим стварима не би говорила и из које би се те најважније  ствари осетиле као море, ноћу чије се границе не виде, а чији шум чујемо. Ноћу: све остало туђе ма како светло да је ноћ за наше славе златни звук.

На Крфу се јавио у пуној слави и Филиповић чије су апотеозе ипак у суштини скромне и самим тим дирљиве. Његово оправдање не само да је легендарно, оно је меланхолично и оно се ипак боји да велике ствари назове великим именом. И ту је пијанство стидљиво једно.

Пијанство је, иначе, тако често од стида да не избаналишемо велике речи изговарајући неразговетно  у трезном стању. Као да се, велике, смеју самомудрањем наговештавати. Та стидљивост необично је србијанска и присно је  патријархална. И нису то ни разметљиве бекрије славе. Пијанство ћутеће. Још више њиме је био прожет Милосав Јелић у „Србијанском Венцу“ који је несумњиво ремек дело. Истина и ту је једно оправдање — намењено не толико другима и иностранству за извоз колико нама самима, једно оправдање, ипак дидактично. Ко то не зна да већи песник не тражи оправдање, већ по своме необузданом нагону ствараоца и творца, аутократе и насилника он полази, мислим, од тога да његов свет, како га види и како га осећа и како га хоће има више начелног и исконског  но сваки други свет. Према томе Шекспиру не пада ни на памет да се извињава што тај свет није друкчији. Велики песник намеће се а не правда се и не извињава се. Јелић се за наше херојство и његове форме, а највише пак зато што га једнако спомињемо и проливамо и сматрамо да га од заборава отргнути морамо, извињује  и правда и каже: „Ипак је то лепо било“. Или да говоримо са народном песмом: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно.

У време пред рат, у време својих византијских намена Бојић је читао Дила. Исто као што је скупљао податке из Вуковог Рјечника, реч по реч да створи звучни мозаик исто је тако тражио од сувопарнога и кориснога Дила, податке за мозаик догађаја. Он је био обузет идејом да пошто нам треба Византија, онда се треба што боље потковати и поткожити тачним, корисним и употребљивим подацима. Ја мислим да је све то код њега било без икакве љубави за Византију. Он се осећао као велики песник који хоће да буде велики  као човек на кога су упрте очи нације и који наде у њега положене мора да оправда. Он је мислио да народ од великога песника извесне ствари тражи и ко хоће да буде велики песник мора народне захтеве да оправда рецимо као народни посланик. Али то код Бојића није било трагично, није било двојства, није Бојић једно мислио а да се друго од њега очекивало. Него је Бојић решен да буде велики песник питао искрено, честито и истрајно: Шта се тражи од великога песника. И када је мислио да је одговор добио, он се управљао према одговору. И други песници код нас врло често били су идеално решени да раде оно што се од њих као од песника тражи. У прво време од њих се тражило да пишу патриотске песме. 

У ствари тако ми је причала једна наша прастара глумица у старо доба то се и звало песма или декламација. Није се ни могло замислити нешто друго. Војислав Илић истакао је са великом снагом да песник сам себи може да одређује циљеве и задатке.

Дис је бежао од циљева датих са ужасом, али и грижом савести. Скерлић је то сматрао за беспуће. Он је песнику поставио као општи задатак да егзалтује живот, а као посебни задатак да способствује здрављу нације као елитнији пак и најпосебнији задатак да чак и у прошлости нађе лепих и згодних ствари које би нацији дале здравога потстрека...

Наша новa поезија после рата покушала је да нађе не само нове песничке задатке, него уопште, најпре себе.

______________________


Есеј jе објављен у листу Правда од 20. априла 1935. године у рубрици Књиге и писци, а Суштина поетике  га преносимо у целости и аутентично.