КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Свјежина коју доноси киша осјећала се у налетима вјетра који је повремено подизао завјесу на одшкринутом прозору њене собе. Одувијек је вољела природне непогоде – јаку кишу, сњежну вијавицу, урлање вјетра. И овај пут је, огрнута џемпером и шалом пребаченим преко још влажне косе, изашла на терасу да макар на трен осјети то миловање које је у њој изазивало необјашњиво узбуђење. Лагана језа пењала јој се уз кичму док је вјетар лако пробијао њен вунени џемпер. Уживала је у његовој моћи и непредвидљивој снази. Ниједан дио тијела није могао да остане сакривен нити ичим заштићен.

На небу се испод крупних облака скривао пун мјесец. Није вољела уличне свјетиљке које јој нису допуштале да га види онако како је жељела, него су је засљепљивале и квариле ужитак.

— Проклетнице! — промрсила је. — Ноћ је ноћ и требало би да буде без вјештачког свјетла.

Спустила је поглед на крошњу потпуно голог јоргована који се њихао тик уз ограду њене терасе, додирујући јој покаткад глежањ десне ноге. Није се  помјерала, затворивши очи и пуштајући осталим чулима да уживају. Одједном, осјетила је како је нешто снажно повукло за ногавицу а затим гурнуло у груди. Ударила је леђима о зид. Ошамућена, парализована изненађењем и страхом, сљедеће што је осјетила било је повлачење преко ограде. Неспособна да се одупре, падала је препуштајући се благој несвјестици. Затворених очију, осјећала је како вјетар односи шал и шибље које је гребе по лицу и рукама.

Без представе о томе колико је времена прошло, отворила је очи. Лежала је на гомили влажног лишћа. Није било уличних свјетиљки које би јој заклањале поглед на пун мјесец. Видјела га је сасвим добро кроз шуму голих грана. Први пут није била срећна због тога. Осјећала је оштар бол у прстима десне руке. Оно што је под мјесечином могла да види било је застрашујуће. Палца и кажипрста није било, били су откинути, ишчупани. Врисак се прoломио празнином која се око ње разастирала. Срце је почело пријетећи да лупа све јаче, заглушујући јој уши и стежући врат. Покушала је да поцијепа ногавицу панталона којом би умотала руку и зауставила крварење, али безуспјешно, рука је била преслаба за грубо платно.

Звјерајући панично око себе и стежући окрвављену руку, на два метра удаљености угледала је кућну мачку како мирно сједи и посматра је лижући десну шапу. Осјећајући њен поглед на себи, мачка се потпуно умирила. Била је то мачка њеног оца, иста она с којом се у касном дјетињству радо играла. Наранџаста, крупна, зелених очију, породична мезимица коју је отац случајно прегазио аутомобилом излазећи једне вечери из гараже.

Заборавивши на бол и крв која је липтала из рана на руци, сједећи се вукла уназад ломећи тежином тијела ситне гранчице. Папуче које је имала на ногама спале су и остале у лишћу. Мачка је мирно посматрала све до тренутка када је она покушала да устане. Тада је скочила заривши јој оштре канџе дубоко у леђа, а затим је наставила да се пење према врату кезећи зубе и сабласно фркћући. Угризла ју је за десно раме, заривши зубе дубоко у месо. Гризла је по врату, глави, куд год је стигла.

Немоћна да скине неман са свог тијела, поново се нашла у лишћу, вриштећи и ваљајући се не би ли се отарасила побјесњеле животиње. Коначно, препустила се свему, сасвим изморена, и зарила лице у земљу. Мачка је дошла до крваве руке и наставила оно што је започела. Лизала је крв која је лила у ритму брзих откуцаја срца њене жртве и да једе месо са руке младе жене.

— Ово је већ трећи пут како су довели ову јадну жену — рече сестра дежурном доктору Гојковићу на пријемном одјељењу психијатрије. — Овај пут су је нашли у оближњем шумарку, са огреботинама и уједима по лицу и тијелу. На десној руци нема два прста, изгледа као да ју је напала нека животиња. Санирали смо ране и дали јој седативе.

— Појачајте дозу, нека се не буди до сутра увече — рече доктор спремајући се да преда смјену колеги који је долазио. — Сомнамбулизам, драга сестро, може да буде смртно опасна болест — додаде остављајући на вјешалицу свој бијели мантил.