Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 28

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Пашчад | Душан Ђорђевић

Магла се полако дизала и спуштала према раковачким биволешким пољима. Јутарњу тишину тог михољског јутра, 1915. године, реметио је оштар звон бугарских војничких цокула о калдрму, у центру вароши. Доносио је нелагоду и притајени страх полусањивим житељима.

Читав бугарски вод стајао је испред капије газда Сретка, познатог трговца. Газда Сретко беше наочит, висок, широких рамена, увек у уредном чоханом оделу, са златним џепним сатом у који је с времена на време поглеђивао. Дању је мукотрпно радио и зарађивао, ноћу је пребројавао непријатеље. Официр са шапком, омален и здепаст са рукама испруженим испод колена и чекињастом косом која као да му је ницала изнад веђа из уског испупченог чела, свом снагом лупао је месинганом корицом сабље о дрвена врата порте. Среткова куражна жена Грозда насетила је велико невреме у души. Сунце које се пробијало није осећала у свом дворишту. Само језу, хладноћу у жилама, у свакој пори на кожи. Дошли су по њиховог Борка, дику и поноса читаве фамилије. А, тек што се вратио из рата, где је на Колубари рањен у руку и демобилисан као неупотребљив. Прибрала се с муком и одсечним покретом руку отворила капију. Као пацови, распомаљени бугарски војници јурнули су у кућу, извукли из кревета сањивог Борка, везали му руке и повели га, близу, у центру, где се окупљала светина јер је бугарски добошар најављивао двадесет пет ударца по голом туру оном који не дође. Сунце је већ напрасно изашло и почело да бије несносно у потиљак. Зној се код присутних цедио низ леђа и сврбео на петама стопала. Тукли су га волујском жилом, све док обливен крвљу, модар у телу, није онесвешћен пао на земљу. Из устију се цедила бледо сива слуз, кркљао је као да га дави кнедла усирене зле судбине. Отишли су, говорећи да ће се вратити ако преживи. Мајка, усплахирена, живих покрета, са укућанима, на једвите јаде одвукла га је до кревета. Крстећи се, поред упаљеног кандила, увила га је у овчије коже, како би извукла утепотине, спасила срце које је претило да јој препукне.

Злотвори га нису оставили на миру, чим су видели угашена светла ноћу дошли су у најављену посету. Извукли га у подне из куће и тако обмотаног у кожама натерали да игра бугарску поскочицу уз звуке зурли. Од сигурне смрти спасила га је мајка која је дубоко забрађена севала комитским очима, чијих су се громова, као да је било јуче, присећали бугарски злотвори. Извукла је сина из чељусти циничног, сиктаво попљуваног смеха, повела га кући не осврћући се и с последњом надом однела у бугарско начелство венчани лист који је заведен у Врању.

— Гледајте, бре, мене и Сретка венчао је бугарски владика. Зар смо, ми, неки Срби? — викала је, уносећи им се у лице.

Бугари су тада, већајући читав сат, уз оштру комовицу, решили да Борку поштеде живот. Потпис бугарског митрополита Кирила на документу је пресудио, а и ракија која је прозборила да заведених Бугара има и у Бујановцу. Она се са Сретком венчала крајем седамдесетих година 19. века у Саборној цркви у Врању, када су на служби били бугарски егзархијски попови.

— Боље, Сретко, да смо остали у Врању, био си познат колар, обичан народ те је ценио, молио бога за њих и нас! — шапутала је, умивајући сузама молитве, испред упаљеног кандила које је догоревало.

— Није боље, није! Зар је моја жеља била да напустим кревет у ком сам се родио, двориште у коме сам први корак направио, своју Србију слободију коју сам досањао и дођем овде у лојани Бујановац, у Турску? Шта ће нам киче на кантару? Зашто смо се ослободили, од кога, зар да меримо које су крвопије теже, наше или турске? — одговарао је љутито.

— Можда је могло другачије, продасмо кућу, продасмо њиве, коларску радионицу и радњу, све?! Бојим се да смо продали жар огњишта који нам оставише преци — сасипала је.

— Није било живота у Врању за нас! Бог и људи су нам сведоци. Она смрдљива „пашићевска“ пашчад, што се поистоветила са државом, узела тапију на српство, прогласила ме за острвеног демократу, запалила ми је највећу њиву са најбољим дуваном која је доносила градњу још једне велике радионице. Морао сам да бежим, запаљена њива је била упозорење, следећа је била одсечена глава у доњоврањском кукурузишту — гутао је речи од срџбе пљујући сукрвицу и не би ли се повратио.

— Знам шта нам је Бог уделио у Врању, али не знам шта ће у Бујановцу? Високо је горе, а као да га осећам на стопалима. Боже, има ли изрицања пресуде пре извршења дела? Реци, да нам лакне у души, а потом у гробу — уздахнула је љубећи ситним птичјим пољупцима икону Богородице.

Преживели су исусовске муке у Првом рату, заклали су петла, пустили да крв попрска источни темељ куће и уз пољупце наздравили: Нека Бог благослови нови почетак! Амин!

О ПИСЦУ

Душан Ђорђевић

Рођен је 1955. године у Врању. Ради као новинар.

Објавио је десетак књига: четири романа, четири збирке афоризама и неколико књига новинарских прича и драма.

Заступљен у више антологија афоризама (светским, балканским и српским), као и у више антологија прича. Награђиван је за афоризме и приче. Превођен на енглески, немачки и македонски језик.

Живи и ствара у Врању.