Рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у Редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије. У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност – оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине. У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду. Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и свим оним што је карактеристично за тај крај... Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме, Просто, песме, Ти долазиш, песме, Жито, поема, Ада, поема, Приче о сељи Миши, песме за децу, Светлост земаљска, песме, Филип Вишњић – песник буне, монографија, Српске народне приповетке, антологија, Слово о полку Игорову, превод са староруског, Кад су живи завидели мртвима, летопис и друге. Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.
БАДЊАК ЗАПИС СПЛАВОВИ НА ДРИНИ | ТВРЂАВА Громовите си викала речи, тврђаво изнад река, варварске, Цицеронове, старословенске, речи отровних стрела, катапулта, и дуговласе, старе колико и насиље, старије од мастодонта; И викала их дуго, тако језиво дуго као што је страх над зацењеним дететом дуг, ко поглед главе с коца, ко звиждук бомбе авионске над крошњама априлским у пролећу што је зачедило од слободе; И небу си, срџбом узрасла, враћала муње, потресе земљотресима све сричућ слогове тешке мудрости нежељене, по читав век са листом, гадино ратова светих. А данас само брујиш, сребрна шкољко, средином мора свиклог с вечношћу једино да разговара. Цвеће и младеж учи се по теби миловању док ти немаран ветар србуљу зидина развејава... 1941 Бунтовна ме Мачва роди и одњиха уз олује, те вам велим: Нигде тако не пева се о слободи, нит о правди лепше снује. И сад ветар што њом ватре распирује, поља пали, сав плод труда када сатре – у вигњу ће челик срца моћи само да окали. С попаљених се огњишта по селима завет краде: у Мачве срп претвара, њиве наше у бојишта, а ратаре у громаде. Зато крају у пожару и ја вичем из све снаге: вековима на твом жару моћи ће се огрејати. ЛЕТЊА СЛИКА На лаким крил'ма подигла се зора, А ведро јутро, са далеких гора, Сишло у села. Свеж лахор звижди кроза росне гране, А звонка песма на четири стране Гласе разнела. То раздрагана селска младеж пева, Идући на рад. Док се смех и врева, Под зрацима губи, Српови оштри обарају влат, А врело сунце у подневни сат Знојава чела љуби.
Има их свуда по Балкану, чича зараслих у браде беле. Сами са собом причају у дугу дану грдећи врапце и хвалећи пчеле. Њихов је свет и сав смисао неки плетени тор и небо променљива ока; ко јагње кротка им мисао не иде даље од баште босиока. Њихова љубав сасвим проста, зрачећи свему радост и мир, пред намерника – госта износи најлепши мед и сир. Уз лулу са жишком жари и сатљик ракије од три лета причаће вам сву ноћ све старе ствари и како белим цветом шљивик цвета. Не чудите се ако у зору рану и старословенски проговори старац тих. Има их свуда по Балкану, заборавила је и смрт на њих. СУСРЕТИ Покаткад прође неко и спусти усне на срце остане само обрис тих: на равној белини снега птичјег крила траг. Покаткад прође неко и трепавицама ти мине његова сен а теби већ умро друг присан и драг. |