КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

          Милорад Панић Суреп

Рођен је у Глоговцу, у Мачви 27. јануара 1912. године. Пошто је одгајан и васпитаван у слободарским традицијама, своме имену је додао име свога претка Сурепа, устаника и мачванског хајдука. До краја живота ће са поносом носити ово име, које означава старог вука предводника. Дипломирао је на Филозофском факултету 1936. године и већ као познати млади песник запослио се у Редакцији Политике. У првим послератним годинама Суреп се и даље активно бави књижевношћу. Стога и не изненађује податак да је изабран за првог секретара Удружења књижевника Србије. У лето 1947. године Сурепу је поверена нова одговорна дужност – оснивање и организација Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. Под његовим руководством, сачињени су први пописи наших старих градова, манастира, цркава, ризница, икона, рукописних књига и других значајних остатака наше богате културне баштине.

У јуну 1956. године постављен је за републичког министра културе и на тој дужности је провео три године. Његовим доласком на чело Народне библиотеке Србије активирана је ранија идеја СР Србије о изградњи нове зграде Библиотеке у Београду. Суреп се увек бавио поезијом. Назвали су га песником Мачве, а своју везаност за завичај он никад није порицао и о томе је знао да каже: спрудови мачвански су нешто што је као пејзаж стално присутно у мени. И на само изазивање њихове слике осетим промену у расположењу. Врло сам срећан кад дозовем у сећање Дрину са њеним навозима, обалама, адама, шљивацима, колибама, и свим оним што је карактеристично за тај крај...

Суреп је добитник великог броја награда и признања, међу њима и Октобарске награде Града Београда и Вукове награде. Његова најзначајнија дела су: Ветар звижди, песме, Просто, песме, Ти долазиш, песме, Жито, поема,  Ада, поема, Приче о сељи Миши, песме за децу, Светлост земаљска, песме, Филип Вишњић – песник буне, монографија, Српске народне приповетке, антологија, Слово о полку Игорову, превод са староруског, Кад су живи завидели мртвима, летопис и друге.

Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Уз достојан испраћај сахрањен је у Алеји Великана на Новом Гробљу.

БАДЊАК

Прастари боже наш, највољенији боже пагана,
спаљено жито, со и тамјан ноћас ти жртвеник кади.
У твоју славу гори ова лисната храстова грана,
ми те се одрекли нисмо ни Христа ради.

На срцу су нам још пропланци, стада и паше,
још смо ми народ прича и шума.
Залуд су векови прошли, дубину душе наше
не изменише ни сва чуда Запада великог ума.

Још молимо те уз дим свештене жртве
да пошаљеш у горосече злодуха страшнога лика,
да звонки ток потока успављује нам мртве
и да виткије расту јасика и оморика;

да чуваш наше шуме и бистре зденце и кланце,
и танконогу кошуту од прождрљивости вучке.
Мада су Славјани плави стресли са себе ланце
памтимо ми још песме старинске, хајдучке.

ЗАПИС

Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам,
увек сам.

Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам —
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.

Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.

СПЛАВОВИ НА ДРИНИ

VII
Та јака је рука у сељака.
Њеном снагом храстови стасају,
мал се јагњи, тели, ждреби, праси,
теку реке и поља класају,
лице земље мења се и краси.
Да оплоди на земљу долази
па ма куда да јој род одлази.

И том снагом, снагом земље живе,
док сплав кржи река узаврела,
ја поздрављам поплављене њиве,
пале шуме, опустела села,
и верујем у те грубе руке
да ће трошни сплав свући до луке,
да ће села, шуме, поља – да оживе.