ЗУМБУЛ
Зумбул у саксији – заборављен од
прошле године поред перунике из Србије – процветао. Од купљене, хибридне,
лепоте није му остало ништа, али му се луковица размножила. Вратио му се
првобитни цвет, ређи од купљеног, али крупнији и слободнији.
Не тражи много воде, и из
расположиве земље даје максимум живота у бетонској и каменитој средини где му
је саксија стављена. Не буни се на нечију одлуку да ту буде, већ слави живот.
Ствара сам себи подлогу, у којој бујају његови потомци.
Има се утисак да би зумбул, у
случају да му понестане услова за живот, сам себе искључио – не убио – до прве прилике да се
опет укључи. Око њега буја један велики свет у малом. Бубице, неке ситне зелене
травке у његовој сенци – једном речју земља у малом.
Стварно је мало потребно да живот
буја, а много је потребно да се убије. Да! Ипак је лакше посадити зумбул него
бетонирати земљу на све стране! 
|
Бобан Миленковић, протојереј ставрофор, рођен 02. 11.
1970. у Крушевцу, село Мајдево, завршио Српску Православну Богословију Светог
Кирила и Методија у Призрену 1990. године. Од 1997. године ожењен Марином Милановић и исте године рукоположен и
постављен за пароха у Великој Врбници код Крушевца. Године 2001. прелази на
место хонорарног наставника у Призренској Богословији, привремено у Нишу.
Дипломирао на Богословском факултету СПЦ у Београду 2007. Од 2008. живи и
свештенослужи у Грчкој, на острву Калимнос под омофором Митрополита Лероса,
Калимноса и Астипалее Господина Пајсија. У фебруару 2016. године одбранио
магистарски рад из Догматике на Теолошком
факултету у Солуну, на тему Боговиђења старозаветних пророка у делу Светог
Григорија Паламе.
| 
