Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 20

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Шест сонета | Снежана Дубак

ТУ ГДЈЕ ЗВОНЕ ПРВИ САТИ

Враћам ти се, земљо, ту су моји сати,

они први часи гдје сам плаче дала,

уздања ме з'вјезда и дан данас прати,

тој божијој вољи – довијека хвала.

Нисам знала бити туђинка на своме,

ни домаћин врли у другоме крају,

долазила теби напуштени доме,

самилости твојој ко вјечитом рају.

Ту гдје леже оба родитеља моја,

гдје су чисте душе нашле свог спокоја,

носила сам бреме, орала без плуга

борила се храбро да не будем слуга.

Замислите, људи, опет живим ведро,

чувам судбу своју коју скрива њедро.

ОДУВИЈЕК И ЗАУВИЈЕК

Заклињем се ноћас у крштено име,

у мајчине очи што високо спију,

и очеве зјене угасле те зиме,

што ме и дан данас из вјечности грију,

„Нећу душо моја, сиња мора издат,

нити она брда што им' ладе чине,

но ћу храбра крока путевима гиздат,

кâно прави човјек нико из избине“.

Да свјетини мучној кажем кол'ко треба,

искушења многих подно овог неба,

и битака дугих до крајњега часа

док у мени има и воље и спаса.

У болу се, душо, падима не подај,

а успону своме све мирније ходај.

ПОВРАТАК ДОМУ

Из далеког шибља огласи се соко,

облећући дуго прадједово легло,

тада ми је сузом заиграло око,

нешто ми је душу одједанпут стегло.

Кренуле су росе низ образе бјеле,

јецала сам дуго у подножју брда,

рекле су ми птице, путем су ме среле:

„Плачи вило горска, ниси срца тврда.“

Папратима младим брисала сам очи,

корачала лазом, скупљајући моћи,

да јуначки стигнем до очева прага,

ту гдје орах чами, гдје га трује влага.

Кад сам пришла кући вриснула сам јако

и камен је древни из темеља плак'о.

ДУЖ БИЈЕЛЕ КОЖЕ

Труни ми се душом бора твога чела,

урезана бразда што ти мудрост дала.

Од погледа страсног крену зрнцад врела

– винуше се једра што су некад пала.

Као прва плавет свих небеса твојих,

у затону кришом једна ноћ почива.

Прихватише усне па одушке збројих

у милосном оку моја зјен' ноћива.

Расцвјетала љубав стидно проговара,

молећивим гласом – жељу изговара,

док образи горе, румен боју крију.

Дамари се чују к'о бубњеви бију,

дуж бијеле коже све слаткасто трне,

не да ова језа да јој туга сврне.

ЗВЈЕЗДАНИ ДРХТИ

Утрнуле зв'језде, крај мјесеца ћуте,

у збијено коло скупила се свака,

пригушиле св'јетла која и не слуте,

да радости газде у примирју мрака.

Кад би ове уре на тренутке стале,

таложиле наде у пустоши ноћи,

даире би срца звекетом играле,

лако би им било љепоту домоћи.

Из дубина златних кад искра засија,

под мјесецом будним заставим се и ја,

обадвије руке пут вјечности дижем,

да скупини силној распјевана стижем.

И на чело кола као вила станем,

у освиту раном кроз даљине банем.

МИЛОСРЂЕ

И ноћас сам зашла у умове твоје,

вијугама харам кô музика појна,

веле б'јеле ноћи – нек се душе споје,

а ја њима опет – њега сам достојна.

Па ти мјесто пјесме уздасаје пратим,

из очију жутих све поноћне свице,

пожудно ме чекаш да молу навратим,

и њежније гладиш моје мало крилце.

Не шири ми десно, нек кроз таму гори

и остави трага чим узлети зори,

a л'јево ће чарат' те сребрне власи

да комадић душе од венућа спаси.

Кад ти срећна затнем злаћаније перо,

а ти ми се клањаш – дошла си ми, вјеро.

О ПЕСНИКИЊИ

Снежана Дубак

Рођена је 1973. године на северу Црне Горе, у Иванграду (данашње Беране). Школовала се од косих и правих тек толико да постане једно писмено чељаде.

У раној, тек започетој младости створила је дом и живи срећна са својим момцима у Београду. Објавила је књигу поезије Колијевка бескраја, која је посвећена преминулим родитељима Вери и Гаврилу Јелић. У припреми је збирка сонета Прековјечно и роман Мило име Милена.